Прављење уникатног накита – хоби, посао или немогућа мисија

Када је отишла у пензију, Милка Биберчић је хоби претворила у посао. Са ћерком је почела да прави накит, и то од различитих врста камења. Да би једна огрлица добила коначан изглед, осим маште је неопходна и спретност руку.

„Ово је у ствари занат, морамо тако да то назовемо, као и сваки занат и то се учи и временом се постаје вештији, значи и бржи и прецизнији. Сваки комад је савршенији, време је битан фактор“, објашњава Милка Биберчић из радње „Накит бибер“.

Чак и за мале комаде накита користе се озбиљни алати. Пећи које топе стакло на 1.000 степени, резачи, брусилице и разне врсте клешта.

Према речима Снежане Маринковић из Арт мануфактуре „Геа“, није сваки моменат успешан, а и велики мајстори имају збирку својих „недела“.

Захваљујући пријатељу археологу, Снежана се труди да кроз свој накит промовише Србију. Тако понекад саставни део огрлице или прстена може бити полудраги камен ахат са југа Србије. Међутим, многи који праве накит се одлучују за куповину готовог репроматеријала. Зато често куцају на врата продавница које продају ове сировине.

Стела Ешкенази из продавнице „Хобит систем“ открива да код њих могу да се купе све компоненте које су потребне за израду накита, металне компоненте, перле, алат за израду накита, глина, пластичне перле, стаклене перле, полудраго камење...

Продавнице са репроматеријалом постале су популарне у последњих пет година, а у престоници их има десетак. У некима од њих може се преправити или поправити накит. Стела каже да не може да одбије баке које дођу са захтевом да им се наниже бисерна огрлица. А понекад се деси да на лицу места неко ко је довољно маштовит и спретан направи свој комад бижутерије.

„Најјефтинији комад накита су минђуше. Рецимо основа за минђуше је између три и по и пет динара, а цена минђуше зависи од перли. Ако се праве од пластичних перли, најјефтиније минђуше могу да буду шест динара, а ако се праве од неких скупљих перли, онда је то друга цена“, прецизирала је Стела.

У зависности од материјала који је уграђен у накит, али и труда који је уложен, зависи и цена комада. Цене су често и ниже, јер се прилагођавају купцима, тврде продавци.

„У Америци је скупо јер се тамо ручни рад и занатство цене. Једна огрлица која је од природног тиркиза, што је овде ретко, коштала би можда око 500 долара. Код мене око 10.000“, прича Милка.

Посао, мисија или немогућа мисија

Без обзира на професију, многима је прављење накита одличан начин да попуне кућни буџет. Некима је једини извор зараде. Кажу да од овог посла не може да се живи, али може да се преживи.

„Слушала сам приче да је то некада био уносан посао. Све мање је, зато што је репроматеријал све скупљи, тако да су комади накита скупљи. Па чим сам овде значи да није неуносан, али не онолико колико може“, објашњава Милка.

С друге стране, Снежана сматра да се прављење накита не може гледати као посао.

„Мислим да је ово мисија. Пре 20 година када сам почињала било је немогуће доћи до материјала, до алата, до било чега што је у свету било потпуно доступно било коме. Сада су се ствари измениле. Међутим, потпуно је непримерено окружење у коме би требало неко да буде стваралац“, закључила је Снежана.

У Србији не недостаје маште и људи способних да од сировине направе коначни производ. Не мањка ни љубитеља накита. Недостаје новца да се тако нешто приушти.