Рулетенбург испод Црне шуме

Баден-Баден ми никада није био на путу. Све док једна нискобуџетна компанија није увела лет из Београда на аеродром који се заправо зове Карлсруе/Баден-Баден. Али је бивши војни аеродром много ближи монденској бањи него Карлсруеу који је са више од 300 000 становника пет пута већи од ове вароши.

Суседни већи град нема то што су још староримски владари ценили – термалне изворе. Баден-Баден је одувек био повезан са лековитом врућом водом која извире на ободу Црне шуме – Шварцвалда.

У аутобусу који ће ме двадесетак минута возити до главне железничке станице размишљам о необичном дуплом имену града. Немачка реч за латинску aque која означава извор, воду или место за купање јесте „бад". Зато се место још у средњовековним изворима помиње као Баден – купалиште или бања.

Најпре се име места преселило и на оближњи великашки замак, а потом и на све феудалне поседе. Напослетку су целу земљу назвали Баден. То је она половина у називу данашње немачке покрајине на југозападу – Баден-Виртенберг. Па је град, да би се разликовао од градова у Аустрији и Швајцарској који носе исто име добио назив Баден-Баден. То је уствари скраћеница за „град Баден у марктгрофовији Баден".

Управо кад сам распетљао историју имена, стижем на железничку станицу. Она ме поздравља перонским таблама које подсећају на чедно доба железнице. Већ се градским аутобусом возим према центру града кроз улице са много зеленила. Излазим на станици Леополдсплац. И већ сам у срцу места које има епитет „најскупљег града у Немачкој“.

Двомиленијумска бања

Кроз уличицу која се у преводу зове „Веверичин сокак“ стижем у жилу куцавицу вароши – Ланге штрасе. „Дуга улица" је пешачка зона са свим радостима које приређују скупи бутици и продавнице.

Река која протиче кроз место зове се Ос. Њеним су се обалама пружиле чувене променаде. Али ја идем прво узбрдо. Терен се у источним деловима града полако подиже, тек да нас подсети да се староградско језгро сместило на обронцима Шварцвалда. Врх брда које припада градском подручју налази се већ на хиљаду метара надморске висине. Град поседује 75 квадратних километара шуме, а под шумом је више од 60 одсто општине, тако да је варош окружена једним од највећих пошумљених подручја Немачке.

Та јединствена комбинација шумског ваздуха и термалних извора предодредила је Баден-Баден за то да постане једна од најчувенијих бања Европе.

Из Дуге улице скрећем узбрдо у Јеленову улицу – Хиршштрасе. Варош је однегована, фасаде складне. Понеки ћошак нуди лепоту која неодољиво тера путника да застане и фотографише.

Ускоро избијам на главни староградски трг са Задужбинском црквом. Управо на том месту је римски цар Каракала изградио луксузна купатила пре скоро 1800 година.

На тргу су поред цркве и лепа зграда Старог парног купатила, које данас служи као изложбени простор, али и Фридрихсбад – Фридрихово купатило – заправо његов задњи део, јер се ради о огромном комплексу који својим зидовима прати падину све до долине.

Ту је и Зграда градске управе, као и мноштво степеништа које повезују доњи и горњи град. Наилазим крај Црквених басамака које показује да су мештани у свакодневним пословима, као у Лисабону, морали да имају добру кондицију.

Унаоколо је неколико хотела који не остављају ни трунчицу сумње да за своје услуге траже више него на другим местима. Горњи град је налик на староградска језгра низа немачких градова, са својим очуваним фасадама, уредним и лепо одржаваним улицама и смислом за детаљ.

Овде ништа није „фенси", нема навиканих адреса и претераности. Овде је све заиста отмено и управо због очувања праве мере и укуса – скупо.

Камена улица води низбрдо ка Римском тргу. Мада није на списку знаменитости, она највише прија оку. Не знам да ли је то због већ успостављене асоцијативне везе са Лисабоном, али у њој доживљавам оно због чега путујем – као да сам овде једном већ био. Као да сам живео неким другим животом, у неко друго време. Па је ово прво виђење са улицом заправо повратак у имагинарни завичај.

На путовањима нас награђују овакви тренуци – они су заправо препознавање нечега блиског, а не дивљење нечему туђем.

Прочитао сам да је овде у близини „Удружење Тургењев“. Оно је основано са циљем да сачува сећање „на колонију Руса у Баден-Бадену у 19. и 20. веку". Корен руско-баденских односа веома је разгранат и сеже у прохујале векове.

Баден-Баден као руски мит

Образована руска елита посматра Баден-Баден као европски драгуљ, та варош није само лепа монденска бања већ руски мит.

Катарина Друга је хтела да учврсти своју везу са западним земљама тако што је тражила снају у баденским аристократским кућама. Њен унук Александар Први Павлович изабрао је принцезу Луизу фон Баден. Она је примила православну веру и добила име Елизабета (Јелисавета Алексејевна). Њих двоје су били на руском престолу од 1801. После победе над Напоелоном 1813. цар Александар је боравио у Баден-Бадену.

Тих година руска елита открива чари ове вароши. Ко је у Москви и Петровграду држао до себе, лето је проводио у подножју Шварцвалда. Зато није чудно да је уследила и књижевна баденска мода – кроз варош дефилују Тургењев, Толстој, Достојевски, Гогољ. Неке од њих је магично привлачио чувени Казино.

Иван Тургењев је неколико година живео у вароши и 1867. Написао роман Дим. Прозападни ставови у роману један су од узрока разлаза Тургењева и Достојевског. Али у совјетским временима Дим је био обавезна лектира низа генерација. Тако је Тургењев заправо очувао руски мит Баден-Баден све до данас. Ваљда му је зато подигнут споменик у бањском парку.

Сишао сам на Римски трг и суочио се са огромним прочељем Фридриховог купатила. Названо је према Фридриху Првом, великом баденском војводи, пошто је саграђено за време његове владавине. Подизањем првог турског купатила у Ирској 1856. завладала је права помама за отменим купатилима, једно такво је пожелео и војвода. А топлу воду је имао у изобиљу баш на месту где данас стоји купатило са његовим именом.

Грађевина има прочеље по узору на италијанску високу ренесансу, а димензије репрезентативног двораца. Одатле сам у такозваној „Четврти купатила“ обишао неколико значајних места које – свако за себе – има посебну причу о богатим и славним гостима. Али нису они главни јунаци, већ варош која их је фасцинирала.

Мрачна страна лепоте

Пошао сам спонтано навише кроз Штефаништрасе. Скоро сам мислио да се вратим, јер на овој падини пулсира нормалан живот. Једна школа, кубански кафић, фризер. Али испод једног паркинга набасао сам на знак који ме је подсетио на мање славан период месне историје.

Менора, седмокраки јеврејски свећњак, појавио се на тако неочекиваном месту, да сам морао да приђем.

Иза свећњака је био камен са урезаном поруком:

СВЕСТ КАО УСЛОВ

СЕЋАЊЕ КАО ЗАДАТАК

ПОМИРЕЊЕ КАО ЦИЉ

Испод седмокраког свећњака на табли је забележена потресна прича о овдашњој синагоги. Изграђена је 1899. по нацртима познатог архитекта Лудвига Левија. Скоро четири деценије касније, 10. Новембра 1938. нацисти су је уништили. Тог јутра је 80 Јевреја ухапшено. Спроведени су кроз центар вароши. Потом су били присиљени да у синагоги гласно читају из Хитлерове књиге Мајн камф. Сви мушкарци испод 60 година старости истог дана депортовани су у концентрациони логор Дахау. Синагогу су есесовци и гестаповци запалили. Ватрогасци нису дошли. Трошкове уклањања рушевина град је испоставио јеврејској заједници.

Као да је небо читало са мном, почела је да пада киша. Сакрио сам се у улаз музичке школе „Клара Шуман“. Имао сам довољно времена да из 1938. поново дођем у 2024.

Бањски вепар и коцкарска страст

Силазим опет у центар. У граду је нека журка. Неколико бина. Радио-станица SWR3, организује неку врсту поп-вашара. Упркос киши људи су изашли на улице. Мирише роштиљ, точи се пиво. И шварцвалдски вепрови као маскоте верно држе стражу на киши.

Полазим најпознатијом градском стазом поред реке. Назвали су је Лихтенталска алеја. С обе стране питомог тока је заправо парк однегован стотинама годинама. Још у 16. веку засадили су храстове дуж пута који је водио у манастир Лихтентал. А у 19. веку је дуж реке почело уређивање парка у енглеском стилу. Парк спада у најлепше уређене површине Немачке.

Зато је у јавности одјекнула зла судбина једног дела парка, када је оркан Лотар за божићне презнике 1999. ишчупао преко 100 старих стабала у парку.

Грађани вароши основали су удружење које је скупило новац за садњу нових 200 стабала. Ти људи очито воле свој град. Њихова имена су урезана на једну таблу код моста преко реке Ос.

У шетњи алејом замишљам како Литвинов из романа Дим Ивана Сергејевича Тургењева руку под руку са вереницом Тањом замиче ка кафеу Атлантик. У мислима је са Ирином.

Тургењев је овуда шетао седам година.

У сусрет овом пару долази Алексеј Иванович. Поздрављају се, али Алексеј нема много времена јер жури у Казино, најпроминентнију европску коцкарницу.

И Фјодор Достојевски је боравио овде 1867. са својом другом женом Аном. После је створио свој алтер его, јунака романа Коцкар, Алексеја Ивановича. Јер је и сам био у паклу зависности од коцке. А град у роману – Рулетенбург – није ништа друго до овај Баден-Баден по којем шетам.

Дакле, пре век и по ова варош је била нека врста Лас Вегаса за докону аристократију.

Тај аристократски шмек град је задржао и у свету музике. Од 1998. варош од шездесетак хиљада становника има највећу немачку концертну дворану – Festspielhaus.

Историјско прочеље међународно познате грађевине је интегрисано у концертну дворану иза њега, која има две и по хиљаде места. Ту је била градска железничка станица. Тако је модерна концертна дворана задржала атмосферу одласка на путовање.

Има ту нечега. Музка јесте најбољи трип који је дат људској души. Кроз уши она доспева у неслућене пределе. Зато је правично да се у храм музике улази као у железничку станицу – некадашњу катедралу путовања.

Са овим мислима опраштам се од вароши која своју славу, чини ми се, носи са лакоћом .