Куршумлијска кафа на жару

У Ниш стижем рано и преседам у аутобус за Куршумлију. Свега три или четири ћутљива сапутника. Пролазимо кроз обична места, Дољевац, Житорађа. Средњошколци улазе на безименим станицама. У Прокупљу скоро сви опет напусте возило.

Аутобус се пење на висораван, у даљини се беле врхови планина. Мало је возила на путу. Задремам, па се пренем тек када кривудавим путем почнемо силазити у Куршумлију.

Разабиру се стрми планински обронци и котлина међу њима. Аутобус уздахне и стане. Изађем на станици која може бити у било којем балканском провинцијском месту. Неколико празних перона одмах иза моста преко Топлице. Изнад њих - празне тезге градске пијаце. Улица завија навише ка центру.

Пролазим поред неколико мењачница. Ако у Куршумлији мењате евре, морате се помирити са тим да је европска валута на путу од Ниша до Куршумлије изгубила на вредности читав динар за оне који је продају, али је поскупела динар за оне који је купују.

Парк Топличког устанка

Пењем се неколико минута Немањином. Једва да сретнем понеког пролазника. И већ сам у центру. Слева је Парк Топличког устанка, уједно и простор који има особине главног градског трга.

На њему су чак два споменика. Први, старији, посвећен ослободиоцима Куршумлије. На другом споменику пише: „Жртвама НАТО-агресије". Црна плоча у подножју са исписаних 38 имена.

На левој страни трга се налази неколико кафића. Један од њих се зове Збор. Ту се први пут суочавам са склоношћу неких мештана да на осебујан начин тумаче историју прошлог века.

Могуће је да је као инспирација за име кафића послужио покрет Збор „Мите Богомољца", како су између два светска рата звали верског фанатика и Хитлеровог фана Димитрија Љотића. Немам времена да уђем и питам, пошто ме газда који ми је изнајмио собу чека надомак трга.

Сместио сам се и одмах пошао назад према реци, прешао мост код ушћа Бањске реке у Топлицу и попео се степеницама према споменику партизанским устаницима. Заправо ми је циљ био Манастир Светог Николе који се налази одмах иза партизанског спомен-парка, на брду.

Код оловне цркве

Првобитни конкурентски однос сакралне грађевине старе осам и по векова и петокраке на врху обелиска из Титовог времена одавно се претворио у меланхолични суживот.

Црква са два звоника има нешто од медитеранске, романичке и нешто од византијске градитељске школе. Попут катедралних цркава које сам виђао у Португалу садржи нешто и од тврђаве и од репрезентативне богомоље, али, ваљда због места - ледине на врх брега, наспрам околних висова - и нешто од општељудске метафизичке усамљености претворене у камени обрис.

На вратима је закачен лист хартије заштићен најлонском фолијом: „Овде се кади тамјаном, а не цигаретом". Као бивши пушач знам да никотинским зависницима ништа није свето.

Улазим у једну од најзначајнијих грађевина ове врсте у Србији која је добрим делом обновљена. Сетим се да сам негде прочитао како је Свети Сава баш овде доделио први благослов након што је постао први архиепископ Србије.

Мимоилазим се са замишљеном женом која је завршила свој разговор са једном иконом. Унутрашњост здања без оригиналног живописа делује помало шкрто. Поново излазим напоље и уживам у погледу на монументално прочеље. Замишљам све те векове од настанка грађевине, сву ту воду која је протекла котлином, све те ратове и буне које су спопадале варош, овако подвијену цркви под скуте.

Где престаје Далмација

Куршумлија је надомак Косова. „Административна линија" није прва у историји која од овдашњих људи чини неку врсту граничара. У староримска времена овде је било место по имену Ад Финес. У преводу је то „на крају". Али на крају чега?

Хроничари веле да је то била крајња тачка, дакле линија раздвајања, две провинције Римског царства - Далмације и Горње Мезије. Уз мало хумора могли бисмо рећи да је Куршумлија једном била на корак од Далмације, али се Далмација током миленијума издувала као балон напустивши ове крајеве.

Други познати историјски назив је Бела Црква. Њега доводе у везу управо са првом задужбином Стефана Немање, манастиром Светог Николе из друге половине 12. века. Родоначелник династије Немањића подигао је сакралну грађевину на брегу на којем управо стојим и размишљам о прошлости.

Тим чином се место са граничних токова историје премешта у главни ток. Будућа средњовековна српска држава зачета је ту, топличка Бела Црква је њен нуклеус. Отуд није претеривање када општински маркетиншки стратези Куршумлију називају првом престоницом Србије.

После пораза од Византије, Стефан Немања премешта своје седиште у Рашку. Али његове куршумлијске задужбине остају. Њихов значај не опада ни током успона и пада српске државе, па ни за време турске владавине. Оловни кров цркве био је пресудан и за доцнији турски назив места - Куршумли Килисе - оловна црква.

Силазим назад у место које једва да има преко једанаест хиљада душа. Прелазим реку Топлицу по којој се цели крај препознаје. На градском подручју се у њу уливају два мања речна тока - Косаница и Бањска река. Мада река сада изгледа питомо, не треба да чуди што Куршумлија доспева у вести, када необично упорне кише донесу вишак воде са околних брда.

Уосталом, Топлица је октобра 1915. однела и живот тридесетједногодишњег Милутина Ускоковића, велике наде српске књижевности.

Не тај Коста

Поново сам у центру вароши, у Парку топличког устанка. Игноришем помало подозрив, помало радознао поглед човека који као и ја седи на клупи и хвата зраке благородног фебруарског сунца.

Већ сам као путник навикнут на такве погледе у малим местима - ја сам елемент хаоса у добро уређеном микрокосмосу. Или прилика да се проћаска о свету из којег сам дошао, који лежи са оне стране линије хоризонта, исцртане скоро окомитим падинама.

Устајем и прилазим можда најлепшој кући на тргу, староградњи са француским балконима. До улаза је постављена табла са угравираном информацијом да је српски краљ Петар И Карађорђевић боравио у кући Вукојичића од 13. до 15. фебруара 1915. - биће да је то било за време повлачења у Првом светском рату. Та два дана је Куршумлија, после осам векова, накратко опет постала српска престоница.

Ову спомен-плочу је поставило Удружење Коста Миловановић Пећанац. Опет ми се упали историјска лампица упозорења. Јесте Коста Пећанац био прослављени учесник балканских ратова, заслужни комита. И јесте га српска војска послала 1917. да покрене славни устанак у топличком крају који је неславно пропао. Али живот свакога од нас посматра се у целини.

Живот Косте Пећанца после августа 1941. постао је срамна негација свега што је тај човек био у Првом светском рату. Он је постао отворени сарадник окупатора, па су га, мада идеолошки блиски, равногорски четници убили 1944.

Ако је месно удружење тражило неко име који би заиста подсећао на јунаштво и страдање људи овог краја, онда би морало да се назове по истинском вођи Топличког устанка Кости Војиновићу Косовцу, који није желео да се жив преда бугарским окупаторима па се убио децембра 1917. после пропасти устанка.

Куршумлијски надреализам

Од оволико историје се огладни. Одлучио сам да прошетам Косовском улицом ван града. Газда ми је препоручио кафану Кум. Пут је водио поред Бањске реке, пилана, бивших и садашњих фабрика намештаја. Обрадовала ме је понека свеже окречена, стара кућа на четири воде, са двориштем према реци. Кафана је била затворена.

Вратио сам се назад истим путем. Сунце изнад Куршумлије нагињало се према Копаонику. Поред једне десетоспратнице, која као неиспуњено обећање социјализма штрчи на улазу у град, видео сам и неколико напуштених и запуштених кућа чији су темељи ископани можда и пре балканских ратова.

Зато ме је обрадовало велико обданиште којег се не би постидео ни много већи град. А испред њега, обојен као дечја играчка, био је паркиран прави правцати авион. Неверица ме је натерала да приђем ближе. Авион је очито лишен изнутрице и расходован, па дотеран као артефакт који увесељава малишане. Што се мене тиче, ја сам га доживео као лични поклон некога ко има надреалистички смисао за хумор.

У једној улици наишао сам на неколико локала. Један од њих се звао Боем Стоја. Одолео сам пориву да уђем, јер боеми ништа не једу већ пију чак и када су гладни. Ушао сам у ресторан Вожд Карађорђе. На зиду је испод натписа „Крчма Вожд Карађорђе" стајао ценовник. Неколико момака су ме погледали испод ока, сео сам за сто надомак телевизора и наручио треће јело које сам изабрао - прва два су била забележена у јеловнику, али не и у кухињи.Није било лоше то што у име српског Вожда спрема куршумлијски кувар.

Уз чашу црне тамјанике одмарао сам ноге и душу. Они момци су стојећи наздравили, испили ракију и изашли. У крчми смо остали конобар, човек седе браде који би могао бити газда и ја.Газда привуче столицу телевизору и поче да барата даљинским управљачем. Просторијом се рашири турски језик пун шушкавих сугласника и преглашених вокала.

Сулејман Величанствени - то је серија коју газда није желео пропустити - гледао нас је плавим очима. А са зида га је мрко гледао Карађорђе. Куршумлија ми је подарила још један надреалистички обојен тренутак.

Кафа на жару

Платио сам и изашао да уживам у куршумлијском предвечерју. Овде људи нигде не журе. Њихов живот је са становишта већих градова успорен, из њихове перспективе, велеградска нервоза нема никаквог смисла. Сетим се да је збирка поезије „Афродитин врт" коју је потписао Раде Драинац објављена у Куршумлији 1921. и то - у три примерка.

У шетњи наиђем на Основну школу Дринка Павловић испред које је споменик овој учитељици која је 1953. проглашена за народног хероја. Њу је учитељски позив 1938. довео у близину Куршумлије. За време рата су је као припадницу Комунистичке партије Југославије послали из Куршумлије у Ниш. Ту су је ухапсили четници Косте Пећанаца, мучили су је, па предали Немцима који су је после тортурę у логору Бањица стрељали у Јајинцима.

Шта ли споменик Дринки Павловић довикује члановима удружења Коста Пећанац, док пију кафу у локалу под именом Збор?

Шизоидност српске историје у данашњицу допире као меланхолична гротеска.

Пре одласка на спавање сређивао сам белешке и утиске. Тишина се надвила над варош, са брдских врлети у котлину је плазио мраз. Изјутра се сунце борило са измаглицом. На неки начин сам заволео и ово место до којег води пруга зарасла у коров.

На главном тргу ми је привукла пажњу слика џезве и филџана, а изнад њих натпис „Кафа на жару". Ушао сам у пицерију Цуне и Џипи. На карти пића лепо је писало: Кафа турска - 60 динара.

Попио сам ту кафу - није стигла у џезви али ју је пратила коцка ратлука. За жар нисам ни питао.
Газдарици сам рекао да су и кафа и сендвич добри и добио леп осмех за растанак.
Ако се неко пита, зашто сам уопште долазио овамо, сада зна одговор - на куршумлијску кафу на жару .