Гренландске мумије, замрзнуте у леду и времену

Да ли је можда дошла глад, или олуја? Или нека заразна болест? Или је нестало огрева? Да им се није умијак преврнуо, па су сви завршили у леденом мору? Тек, осморо шћућурених људи, обучених у најтоплије што имају, преминуло је заједно. Генетичари су утврдили да су то три генерације једне породице и да се трагедија догодила око 1475. године. У гробницу је спуштена и једна шестомесечна беба.

„Народна предања говоре о традицији да, кад мајка премине, дете бива живо положено у њен гроб, како би је следило на путу у вечна ловишта. Вероватно се то догодило и овој деци. Нама је то страшно и сурово, али њима је било нормално, јер онај ко би преузео бригу о туђој деци, тај би угрозио живот своје“, тврди Данац, указујући ми на тетоваже које се још увек виде на телима настрадалих. „Биле су симбол статуса и сродства. Рецимо, најмлађа жена их нема, вероватно зато што још није била удата. Хиљадама година Инуити су украшавали своја лица тако што би иглом боцкали кожу и бојили је. Када су дошли мисионари, сматрали су то ђавољом работом, па су тетоваже убрзо нестале.“

Чуо сам да им је одећа тада била најдрагоценије што су имали и чудно је да су њихови ближњи са њима закопавали ствари које им можда могу спасити живот. И како ти одевни предмети тако свеже и очувано изгледају после пет векова?

„Онима који су их сахранили било је важно да покојници буду топло ушушкани и на другом свету. Поред одеће, испод њих је остављено још квалитетне коже. Нашли смо много амајлија које треба да их заштите и дају им снагу. Збуњује нас зашто је међу осам тела само један мушкарац, јер Инуити нису раздвајали гробове по половима.“

У ваздуху лебди питање: можда се мушкарцима догодила нека несрећа, па су у домаћинству остале само жене, деца и немоћни човек, нејач...

Чизме највишег квалитета издржавју све тестове времена. Жена је благо подвила колена, као да жели да устане. Руку је савила на грудима у необичном положају, само што њоме не одмахне и каже: „Смрт, није то ништа“. Јелења кожа, као сад опрана, сија се преко стомака и удова. Време јој је затамнило лице, испразнило очне јабучице.

Млада жена исрпужила је руке тако да јој се сви прсти виде. Изузетно дуге, лепе руке, са чистим, дугим ноктима. „Није дошло до повлачења ткива, па можемо са сигурношћу тврдити да су њене руке управо тако изгледале и док је била жива“, каже ми дански кустос. Окренула је главу од нас, и гледа негде у даљину, као да ишчекује љубав свог живота...

Тела је мумификовао сув и хладан гренландски ваздух. У музеју су оку посматрача изложене три жене и једна беба. Иако на женским телима има доста коже, лица су деформисана. На простиркама од штављене коже, као да свака плови временом на сопственом броду судбине, изгледају удаљене од стварности.

Сви зуби младе мајке су на свом месту. Kрзно изгледа ново, тек обучено. Само јој глава провирује из топле одеће, и руке у грчу, скврчене на грудима. Јаке ноге су се сасушиле у чизмама и панталонама.

Дете наслоњено на мајку најпотреснија је сцена Гренланда. Ни годину дана није напунило, а већ је напустило земаљски живот. Лик му је невероватно очуван, као заустављен на пола даха. Уместо очију су две рупе. У дубини се назире поглед са чудним миром и трачком наде. Јакна му је од фокине коже, панталонице су од ирваса или јелена. Обрашчићи широки, чело глатко, умилно лице, чак му и косица вири испод крзнене капе, па делује присутно, живо. Рукица му је згрчена, цело тело много боље ушушкано него другима. Дође човеку да га узме у наручје, да му тихо отпева успаванку. Да му каже да је све уреду и да вечност није страшна.

Цео сат сам стајао испред ових тела, која су у посебној, застакљеној просторији, стављена на увид нама туристима. Рецитовао сам им „Камену успаванку“ великог српског песника Стевана Раичковића:

Успавајте се где сте затечени
По свету добри, горки, занесени,
Ви руке по трави, ви уста у сени,
Ви закрвављени и ви заљубљени,
Зарастите у плав сан камени
Ви живи, ви сутра убијени,
Ви црне воде у беличастој пени
И мостови над празно извијени,
Заустави се биљко и не вени:
Успавајте се, ко камен, невени,
Успавајте се тужни, уморени.
Последња птицо: мом лику се окрени
Изговори тихо ово име
И онда се у ваздуху скамени.

Замишљам родбину и пријатеље преминулих како су положили њихова тела у удубљење високо у планини и гроб им затворили гомилом камења.

„Важан део вечног почивалишта је поглед на фјордове, ледене санте, врхове планина... Тако је и ова породица сахрањена да душе посматрају суседну планину и цео залив“, прича ми Данац о посмртној удобности Инуита, која је својствена и другим народима.

Прошло је од тада пет стотина година. Ханс Гронвалд упутио се са братом у брда у лов. Учинио му се необичан тај камењар, па му је пришао, разгрнуо га. Сунце је обасјало гроб. Помислио је да види лутку, кад оно – тело детета! Потресени Гронвалд сјурио се у град и јавио властима. Пријатељу је написао како је веома разочаран што годинама нико ништа поводом овог открића не предузима. Када би нешто слично пронашли у Данској, одмах би сви били на ногама. Ту је и коментар: „Не могу да се одлучим чије су чизме лепше...“ Било је потребно пет година да власти обрате пажњу на овај локалитет, а све те године Гронвалд је чувао гроб, плашећи се да га неко не оскрнави.

„До почетка XX века, свега осам хиљада људи је живело на Гренланду. Та чињеница довољно говори колико је била мала стопа преживљавaња, уз сав таленат и искуство које су Инуити стицали миленијумима.“

Али, лик детета! Лик детета! Његове наборане усне, израз лица на којем нема бола, већ само заустављено време - као да очекује да га неко продрма, да се тргне и настави да грли мајку... А заправо је и мртав грли вековима. То је нешто што се не заборавља. Та мала душа, та мешавина лепоте и трагике, та груба природа која склања с пута све нејако... Док ово пишем, силно желим да се за намучену детињу душу посебно помолим и упалим свећу.

Познати гренландски песник Акисиак Молер (1939-1997), пошто је видео овог дечака, написао је стихове који сада стоје на зиду музеја:

Вечно дечје трагање
Тада и сада.
Вечна питања:
Шта радиш?
Да ли си срећан?
Где ли си сада?