Храст, јасен, дивља крушка... Дрво-запис као драгуљ природе, али и друштва

У Србији, запис је стабло које представља светињу за село на чијем се подручју налази. Оно је освештано дрво на којем је урезан крст. Не сме се сећи, и не смеју му се ломити гране, а забрањено је и пењање.

У току је акција мапирања посебних, светих стабала у Србији, а значајно је то што сви можемо да допринесемо тој занимљивој потрази.

Никола Шушић из Института за мултидисциплинарна истраживања каже да дрво запис може да буде и ново, младо стабло, а међу њима и врста које нису домаће као што је гинко.

Мада је обично у питању храст, записа има и међу другим врстама дрвећа као што су цер, брест, јасен и дивља крушка.

„Локална заједница има ту комуникацију са природом вековима, чува та стабла, воли их, литије су заиста један диван догађај када грађани обилазе та стабла и светкују их. И сачували су их кроз све ове векове од различитих недаћа, и то су неки последњи примерци, појединих врста дрвећа, неки имају рецимо преко 200 година“, изјавио је Шушић.

Циљ истраживања је карактеризација записа са ботаничког и еколошког аспекта, са посебним освртом на затечено стање и њихову улогу у светлу климатских промена.

„Шумадија је генерално релативно деградирана што се тиче шума. Било је сеча и историјских момената који су негативно утицали на шуме. Немамо прашуме, имамо имамо само појединачна стабла од 200, 300 година. Немамо шуму од 200 година у Шумадији. Имамо само појединачна стабла и она су преживела тако што је локално становништво чувало и поштовало та света стабла, верујући да не би требало да се посеку јер ће доћи и нека одмазда“, објашњава гост РТС-а.

Анализа и са социо-културолошког аспекта

С обзиром на то да се вековима уназад мештани окупљају око овог дрвећа практикујући бројне народне и религијске обичаје, стабла се анализирају и са социо-културолошког аспекта.

Обичаји везани за дрво-запис нису карактеристични само за Шумадију. Актуелни пројекат јесте усмерен на Шумадију, али грађани су позвани да пошаљу и податке о записима који се налазе било где у Србији Институту за мултидисциплинарна истраживања.

Стручњаци су до сада убележили десетак записа који су означени као скривени драгуљи, од храста медунца у Горњим Грбицама који, према предању, постоји још од доба династије Обреновић, до дивље крушке изузетних димензија у Великој Сугубини.

То су посебна стабла која су преживела све еколошке и друштвено-историјске изазове који су задесили Шумадију у протекла два века. У сваком случају та стабла су у релативно добром стању али има и примерака који су јако стари, и за које је природно да одумиру, а становништво их неће свакако сећи, већ их оставља да природно заврше свој живот.

Мапирање оваквог дрвећа је важно у смислу стварања базе података како би се пратило њихово стање, бројност, одумирање... Мапа може да помогне у планирању радова, изградње путева и других радова, како би се избегло угрожавање ових, како Шушић каже, драгуља природе.