Прашуме рушимо булдожерима, а како тек индустријалци копају по дну океана

Када је документарац Дејвида Атенбороа Плава планета II емитован пре осам година, његов утицај је био толико јак да му се приписује револуција у начину на који људи користе пластику. Сада се филмски ствараоци надају да ће моћи да учини исто за друге деструктивне еколошке праксе које најпознатији живи природњак на свету описује као „исцрпљивање живота из наших океана“.

Индустријски риболов је у фокусу великог дела Атенбороовог најновијег филма Океан, који ће се емитовати на 99. рођендан природњака.

Атенборо наглашава да пловила кочарењем „кидају морско дно” таквом силом да се „трагови разарања могу видети из свемира“. Такође осуђује „модерни колонијализмам на мору“, где се огромни бродови, који послују уз обале земаља које зависе од рибарства за храну и средства за живот, криве за смањење улова локалног становништва.

Индустријски риболов, каже он, убио је „две трећине свих великих риба предатора“. На Антарктику, такви бродови можда „уклањају темеље целог екосистема“.

Преживели изумирање диносауруса, али како ће индустријске бродове

Ајкуле и корњаче које су преживеле изумирање диносауруса, каже Атенборо, можда неће преживети стотине хиљада индустријских бродова, који се такмиче са приобалним рибарским заједницама у „сваком кутку света“.

У буни против тако широко распрострањених риболовних пракси, Атенборо је „отишао много даље“ него раније, каже Кит Шоли, један од редитеља филма који радио са Атенбороом више од 40 година.

Најдраматичније сцене у филму укључују снимак који приказује кочаре на дну, укључујући багер за шкољке код јужне обале Британије и још један у Турској. Дно је узбуркано, а рибе и друге морске животиње узнемирено се крећу у покушају да избегну тешке греде које се пробијају по морском дну, уништавајући све на свом путу.

„Идеја о рушењу прашуме булдожером изазива негодовање, али ми то радимо и под водом сваки дан. Сигурно бисте тврдили да то мора бити незаконито”, каже Атенборо.

Атенборо се у прошлости суочио са критикама због тога што није ишао довољно далеко са својим порукама о климатској кризи. Његов одговор је био да поновљена упозорења о људском уништавању природног света могу бити „одбојна“ за гледаоце и да његова улога није била да води кампању, већ да прича „занимљиве и истините“ приче о дивљим животињама.

Шоли каже да је Атенбороова улога приповедача, а не активисте, помогла људима да разумеју природни свет: „Оно у чему је Дејвид успео јесте да му сви верују, тако да он може утицати на ствари на огроман начин”.

Човечанство црпи живот из океана

Атенборо у филму, на којем је радио две године, упозорава на то да мора покривају више од 70% наше планете и да то треба да буде у фокусу наше бриге: „Сада разумем да најважније место на Земљи није на копну, већ на мору. На раскрсници смо, јер човечанство црпи живот из океана”.

Шоли каже да је мисија документарца да истакне предстојећу Конференцију УН о океанима у Ници, у јуну, где се нада да ће се постићи план за заштиту океана.

Државе чланице су се у принципу сложиле да заштите 30% светских океана од деструктивног риболова до 2030. године, као део споразума о заустављању губитка биодиверзитета. Атенбороова порука је да је за овај циљ потребно више акције.

Колико је могућа регенерација морског дна

Шоли упоређује пораст индустријског риболова са комерцијалним китоловом, који су довели врсте „до тачке колапса“.
Усред протеста против китолова седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, сматрало се да се популације китова, од којих су неки ловљени били на ивици изумирања, можда никада неће опоравити. Али Споразум Међународне комисије за китолов из 1982. године зауставио је комерцијални китолов, а бројност припадника тих врста сада се повећава.

„Успех је могућ, већ сам то једном видео на глобалном нивоу”, истиче Атенборо.

Тоби Новлан, један од тројице редитеља филма Океан, који га је и продуцирао, каже: „Постоји елемент који позива на буђење, али заправо је то прича о нади и опоравку”. „Океан се може опоравити брже него што можемо замислити”, додао је Атенборо.

Филм приказује инспиративне приче о регенерацији океана на местима где је деструктивни риболов забрањен, укључујући острво Аран у Шкотској и Национални морски споменик Папаханаумокуакеа на Хавајима.