Упозорење на Дан влажних станишта – заслужна су за воду, храну, чист ваздух, а губимо их великом брзином

Влажна станишта покривају само око пет одсто површине Земље, али су дом за скоро 40 одсто светског биодиверзитета. Нажалост, последњих деценија ови екосистеми нестају чак три пута брже од шума, што угрожава многе биљне и животињске врсте, али и негативно утиче на квалитет вода, борбу са поплавама, и смањење угљен-диоксида у атмосфери.

О томе како можемо заштитити влажна станишта, за РТС су говорили Јелена Дучић, начелница Одељења за биодиверзитет у Министарству заштите животне средине и Марко Маринковић, извршни директор за шумарство, екологију и развој ЈП Војводина шуме, која је управљач Специјалног резервата природе „Обедска бара".

Рамсарска конвенција, као међународни уговор, је једини документ који званично штити специфично влажна станишта. Дучићева истиче да су влажна станишта важна као чувари биодиверзитета: „Биодиверзитет је нешто што подржава живот људи на планети, и биодиверзитет и екосистеми заправо нуде такозване екосистемске услуге човеку, а то су пијаћа вода, храна, градивни материјали, одбрана од поплава...".

У Србији има 11 међународно значајних влажних станишта. Међу њима су Лудошко језеро, Царска бара, Обедска бара, Засавица, Ђердап... Постоји још влажних станишта од локалног значаја. Континуирано се проглашавају као заштићена подручја или као међународно значајна, или – национално.

Још 1874. године Обедска бара је заштићена и тако представља друго по реду проглашено заштићено природно добро на свету, после Јелоустоуна.

„Вратили смо 300 хектара активним мерама заштите, копањем канала, измуљивањем канала, одношењем наноса, прављењем водених огледала, језера, вештачких острва за птице...", рекао је Марко Маринковић и додао да су резултати свих тих мера већ видљиви на терену. На пример, има више од 1.000 парова птица него што их је било 1992. године.

„Увек има простора за побољшање, за повећање деловања, за повећање средстава која се улажу за заштиту влажних станишта и ми имамо подршку разних пројеката у том смислу", додаје Дучићева.

У оквиру иницијативе „ЕУ за Зелену агенду у Србији“, Министарство заштите животне средине и УНДП су, уз подршку Шведске, објавили јавни позив за управљаче заштићених подручја, локалне самоуправе, и друге заинтересоване да предложе идеје за заштиту и очување влажних станишта.

О помирењу тржишног пословања и рада на заштити природе Маринковић је говорио као о механизму који је могућ, јер нам управо „природа то могућава": „Задатак шумара, заштитара природе је да управо на стручним основама избалансирано користимо природу. На Обедску бару смо у последњих петнаестак година из сопствених средстава, уложили преко два милиона евра. Јако је битно да се тај баланс и финансијски, у природу, да се тај новац врати. Практично, то шумарство и значи. Оно што је вишак и што нам природа да да користимо, то валоризујемо на тржишту, и онда тај новац враћамо у природу".

Додаје да производња у шумарству је највећи финансијер свих радова у природи. На Обедској бари су 85 посто присутни шумски екосистеми. Њиховим одрживим коришћењем – финансирају се активне мере заштите.

Наредни кораци у заштити влажних станишта односе се на унапређење законских решења и хармонизацију са европским прописима. Ту је и наставак прекограничних сарадњи у заштити подручја која се простиру на територији више држава.