Хоћемо да рециклирамо, али да знамо да се заиста рециклира

Европска унија је прошле године забранила производњу и продају једнократних пластичних производа. Да је та пластика штетна сматра и 99,7 одсто испитаника у Србији, показало је истраживање Центра за унапређење животне средине. Зато су еколошка удружења, рециклери и произвођачи покренули иницијативу за смањење загађења пластиком – да се забране такозване разградиве пластичне кесе и уведе депозитини систем за амбалажу.

Грађани су спремни да рециклирају, ако им се обезбеде услови. Две трећине испитаника каже да би им главни мотив да одвајају отпад био тај да знају да се он заиста рециклира.

„Грађани врло јасно препознају да постоје проблеми у управљању отпадом, али су они спремни да учествују у томе и у сепарацији и у рециклажи, очекују од државе да пре свега унапреди тај систем рециклаже. Да га учини доступнијим за све“, каже Владан Шћекић из Центра за унапређење животне средине.

На тржиште се годишње пласира 100.000 тона пластичног амбалажног отпада, од чега су 40.000 тона пет флаше, а 6.000 до 8.000 тона пластичне кесе.

„Пластика у својој употреби нама је у ствари омогућила да постанемо потрошачко друштво тако што нам је све производе познате учинила толико јефтиним због своје ниске цене. Морамо да решавамо проблем пластичног отпада примарном селекцијом, рециклажом и спаљивањем“, Виктор Грујић из Удружења пластичара Србије, Сектор пластичне индустрије ПКС.

Плаћање кауције би решило сакупљање пластичних и стаклених флаша и лименки.

„Оно што може да иде као циркуларна економија пет, алуминијумска лименка стакло тетрапак, где може да се рециклира, то је оно што ми као рециклажна индустрија подржавамо, широки депозит. Комуналцима се може олакшати и побољшати, него неко инсистира на застарелим решењима која су била пре 20 година актуелна у Европи. Европа затвара депоније, ми тек градимо депоније. Јел вам то логично?“, наводи Михаил Матески из Српске асоцијација рециклера амбалажног отпада.

Иако је ресорно министарство пре неколико година најављивало увођење депозитног система и забрану једнократне пластике, на то се и даље чека.

„Није реално забранити једнократну пластику све док не постоји јасно потврђене алтернативе које су довољно ефикасне. Имамо случајеве и у Европи да се забрањује једнократна пластика, а онда се рецимо на примеру чаша за воду или топле напитке користе картонске чаше са премазом од пластике које такође не могу да се рециклирају“, истиче Кристина Цвејанов из „Грин лупа“, експертске мреже за циркуларну еконoмију.

Грађани, показују истраживања, подржавају прописе који би смањили употребу пластике, опорезивање оне која не може да се рециклира и оштрију казнену политику.