Ајкуле чекићаре – коју предност им даје чекић

У океанима света плива девет различитих врста ајкула.Разликују се и по величини и по облику главе. Неке имају веома широке главе у односу на своје тело. Ту спадају ајкуле са главом у облику чекића.

Ајкуле чекићаре углавном живе у топлијим морима и океанима дуж линија обала, као и на континенталним праговима.Најчешће се насељавају дуж острва Малпело у Колумбији, код Галапагоских острва, близу Молокаија на Хавајима и дуж обала јужне и источне Африке. Углавном пливају у јатима током дана, а у ноћним условима су самостални ловци.

Ајкуле чекићаре имају необичан изглед. Изгледају као да им је неко зграбио лобању за очне дупље и испружио главу у страну, док им остатак тела личи на тело нормалне ајкуле.

Сигурно је да постоје предности које ајкулама ћекићарама олакшавају начин живота у води.

Научници сматрају да ајкуле са главама у облику чекића имају три главне предности.

Први има везе са видом. Ајкуле чекићаре имају посебне органе чула, зване Лорензинијеве ампуле, разбацане на доњој страни њиховог чекића. Ови органи налик порама могу открити електрицитет.

Поре се у основи понашају као детектор метала, откривајући и лоцирајући плен закопан под песком на дну океана.

И обичне ајкуле имају ове сензорне органе, али чекићаре имају много више тих пора. Што су ови чулни органи удаљенији на испруженој глави чекића, то су прецизнији у одређивању локације хране.

Научници мисле да чекић помаже ајкулама да се брже окрећу док пливају.

Породично стабло ајкула чекићара

Проучавање фосила ајкула чекићара своди се на проучавање њихових зуба,јер тела ајкула немају кости, већ хрскавицу.

Хрскавица се разграђује много брже него зуби или кости, тако да се ретко фосилизирају. А фосили зуба нам не говоре ништа о еволуцији лобања ајкула чекићара.

Пошто нема фосилних остатака, научници су користили ДНК генетски материјал узет из ћелија ајкула.

Резултати уопште нису били оно што смо очекивали. Старије врсте су имале пропорционално веће чекиће, а млађе врсте су имале мање чекиће.

Понекад се животиња може родити са генетским дефектом који може бити користан за њен опстанак. Све док се абнормалност може преживети и животиња може да се пари, та особина се може пренети. Мислимо да се управо то догодило са ајкулама чекићима.