Испод „Крвавих водопада“ Антарктика откривен древни екосистем стар милионима година

„Крвави водопади“ (Blood Falls) већ деценијама представљају једну од најнеобичнијих природних појава на Земљи. Са беле површине Тејлоровог глечера на Антарктику слива се јаркоцрвени млаз који се улива у језеро Бони, остављајући утисак да из леда тече крв.

Иако се некада веровало да црвену боју изазивају алге, научници су касније утврдили да је реч о древној, изузетно сланој води заробљеној испод глечера. Тај раствор богат је раствореним гвожђем које, када доспе у контакт са кисеоником, брзо оксидира и поприма препознатљиву рђастоцрвену боју.

Сада је ново истраживање, објављено у часопису Nature Geoscience, показало да се у том древном систему налази и изузетно богата заједница микроорганизама. Тим који је предводила микробиолог Анђела Зумплис са Универзитета Калифорније у Сан Дијегу открио је да су они, највероватније, потомци древне морске заједнице која је од остатка света могла бити изолована милионима година.

Древно море заробљено испод леда

Крваве водопаде открио је још 1911. године британско-аустралијски геолог Томас Грифит Тејлор током истраживачке експедиције.

Испод Тејлоровог глечера налази се древни резервоар хиперслане воде. Због високе концентрације соли, та вода није замрзла иако је милионима година затворена испод дебелог слоја леда. Научници сматрају да је настала када је древна морска вода остала заробљена испод напредујућег глечера, где се задржала најмање 1,5 милиона година.

До сада су истраживања овог необичног екосистема углавном била усмерена на бактерије и архее – једноставне једноћелијске организме. Међутим, много мање пажње посвећено је еукариотским микроорганизмима, чије ћелије, за разлику од бактерија, имају једро и сложенију унутрашњу организацију.

Међу њима су и микроскопске дијатомеје, фотосинтетички протисти који често представљају важне показатеље древних животних средина.

Да би утврдили да ли су такви организми присутни испод Тејлоровог глечера, истраживачи су прикупили 167 узорака из околине Крвавих водопада, долине Макмердо, самог црвеног тока, али и из седимената, леда и муља.

Затим су анализирали РНК из животне средине, што им је омогућило да разликују организме који су тренутно активни од оних чији су остаци сачувани само у облику ДНК.

Резултати су показали да се око Крвавих водопада налази посебна заједница еукариотских микроорганизама, међу којима су дијатомеје, динофлагелати, хаптофити и цилијати – групе које се данас углавном повезују са морским срединама.

Још значајније, анализа РНК потврдила је да су ти организми живи и метаболички активни.

Потомци заједнице изгубљеног мора

Пошто ветар може да преноси морске микроорганизме дубоко у копно, научници су проверили да ли су ови организми можда доспели до Крвавих водопада из савременог мора.

Међутим, резултати нису подржали ту претпоставку.

Морски еукариоти били су концентрисани управо око Крвавих водопада, а не широм Сувих долина Макмерда. Осим тога, многи су се генетички разликовали од својих савремених морских сродника, што указује на дуготрајну изолацију.

То, према ауторима студије, снажно указује да су у питању потомци древне морске заједнице која је остала заробљена када је морска вода некада давно преплавила ову долину, пре него што се Антарктик претворио у ледени континент какав данас познајемо.

Како су ти организми преживели тако дуг временски период, и даље није у потпуности разјашњено.

Истраживачи сматрају да је управо изузетно слана вода представљала уточиште. Со снижава температуру замрзавања, па је омогућила опстанак џепова течне воде испод глечера чак и док се околина ледила. Поједини организми, показало је истраживање, развили су и прилагођавања животу у условима високе сланости.

Могуће је и да су неке врсте преживеле дуге периоде у стању мировања, активирајући се тек када су услови то дозволили.

Уколико је ово тумачење тачно, Крвави водопади представљају изузетно редак пример живих потомака екосистема који је постојао пре формирања савременог антарктичког леденог покривача.

„Истичући ово подручје као јединствено уточиште древних лоза, ова студија поставља темеље за будућа истраживања начина на који реликтни екосистеми могу да осветле промене животне средине у прошлости и будућу рањивост поларних области“, навели су аутори студије.