Нутела из неолита – како археолози користе лешнике за реконструкцију древних шума

Лешници који су расли у затвореним срединама, попут густих сеновитих шума, имају веома различите изотопе угљеника од лешника који расту у отвореним, сунчаним срединама. 

Користећи ове податке, научници могу да разумеју како је изгледало место у коме су људи живели миленијума.Они су осмислили методе анализе сачуваних љуски лешника како би утврдили да ли су микростаништа око археолошких налазишта била густо пошумљена или отворена налик пашњацима. Ово би могло да помогне да разумемо не само како је изгледало локално окружење пре хиљада година, већ и како су људи утицали на станишта током времена.

„Анализирајући угљеник у лешницима пронађеним на археолошким налазиштима у јужној Шведској, од мезолитских логора ловаца-сакупљача до једног од највећих и најбогатијих насеља из гвозденог доба у северној Европи, утврђено је да су лешници сакупљани из све отворенијих окружења“, рекла је др Ејми Стајринг са Универзитета у Оксфорду, главна ауторка чланка у часопису Frontiers in Environmental Archaeology .

Неолитска Нутела

Људи у северној Европи користе леску као извор материјала и хране хиљадама година. За људе који су сакупљали стотине лешника пронађених на мезолитским и неолитским локалитетима, они су били вредан ресурс.

„Лешници су одличан извор енергије и протеина и могу дуго да се чувају, а једу се млевени или цели. Љуске су коришћене некада као гориво“, рекао је др Карл Лунг са Универзитета у Лунду, Шведска, главни аутор чланка.

Као и све биљке, леска садржи угљеник, који постоји у различитим облицима познатим као изотопи. Пропорције различитих изотопа угљеника мењају се односом концентрација угљен-диоксида између ћелија листа и у околном окружењу. Код биљака попут леске, на овај однос снажно утиче сунчева светлост и доступност воде; тамо где има довољно воде, као у Шведској, сунчева светлост много више утиче на квалитет лешника.

„То значи да љуска лешника пронађена на археолошком локалитету пружа запис о томе колико је отворено било окружење у коме је сакупљен лешник. То нам заузврат говори више о стаништима у којима су људи тражили храну", објаснио је Лунг.

Како су прикупљане информације

Да би тестирали да ли се овај ефекат може видети у археолошким узорцима, научници су сакупили лешнике са дрвећа које расте на различитим локацијама, одабраним према количини светлости. У јужној Шведској су анализирали варијације у њиховим вредностима изотопа угљеника и однос између ових вредности и нивоа светлости којима су дрвећа била изложена. Затим су истражили вредности изотопа угљеника у љускама лешника са археолошких налазишта такође пронађених у јужној Шведској.

Одабрали су фрагменте љуски са четири мезолитска налазишта и једанаест налазишта од неолита до гвозденог доба, од којих су нека била насељена у више од једног периода.

Користећи референтне вредности и археолошке резултате, археолози су покренули модел како би своје узорке лешника сврстали у једну од три категорије: затворене, отворене и полуотворене. Пошто се изотопи угљеника појединачног лешника природно мало разликују од изотопа других лешника који расту у сличним окружењима, научници су користили више узорака са сваког локалитета и проценили удео лешника који су расли у затвореним или отвореним окружењима.

До гвозденог доба, већина људи који су сакупљали узорке лешника за ову студију сакупљали су их са отворених подручја, а не из шума. Њихова микростаништа су се потпуно променила. Ово је у складу са реконструкцијама животне средине из анализа полена, али анализа изотопа може се користити за визуелизацију локалног окружења где су записи о полену оскудни.

„Студија је отворила нови потенцијал за директно повезивање промена у животној средини са активностима људи у потрази за храном и реконструкцијом микростаништа која су експлоатисали. Директно радиокарбонским методама че се датирати љуске и мерити изотопи угљеника са ширег спектра археолошких налазишта. Ово ће пружити много детаљнији увид у шуме и пејзаже у прошлости, што ће помоћи археолозима да боље разумеју утицај људи на њихову животну средину и можда ће нам помоћи да другачије размишљамо о коришћењу и променама шума данас“, рекла је др Ејми Стајринг са Универзитета у Оксфорду, главна ауторка чланка у часопису Frontiers in Environmental Archaeology.