Песма и плес можда ипак нису универзални за сва људска друштва

Главни закључак новог истраживања које су спровели антрополози Манвир Синг, са Универзитета Калифорније у америчком граду Дејвису, и Ким Хил, са Државног универзитета у Аризони, је да музика и плес можда нису присутни код свих култура.

Истраживање је засновано на десетогодишњем праћењу понашања припадника северног племена Ачеј, из Парагваја.

Током читавог периода истраживачи нису уочили да ико пева бебама, нити да плеше. Очигледно је да то није нешто што у племену знају да раде, што доводи у питање већину претходних истраживања на ту тему.

„Плес и успаванке и друге песме намењене деци сматрају се универзалним, што је гледиште подржано резултатима бројних студија спроведених на различитим културама, укључујући и моје истраживање. А овај закључак доноси нове информације у теорије еволуције о пореклу музике“, наводи Синг.

Певања јесте било, али углавном када су људи били сами, открили су истраживачи. Жене су певале о вољеним особама које су преминуле, док су песме мушкараца (који су певали чешће) биле првенствено о лову.

Истраживачи имају неколико хипотеза којима објашњавају шта се догодило. Концепти плеса и певања малој деци су можда изгубљени током времена када је популација племена Ачеј опала, или када су били смештени у резерватима.

На основу разговора обављених са номадским ловцима-сакупљачима, друга знања и обичаји попут паљења ватре, употребе магијских ритуала у лову и полигиније, такође су нестали током времена на исти начин.

„Није да северни Ачеји немају потребу за успаванкама. Родитељи из овог племена и даље смирују нервозне бебе. Користе разиграни говор, смешне гримасе, смеју се и кикоћу. С обзиром на то да се показало да успаванке умирују бебе, родитељи би их вероватно сматрали корисним“, објашњава Синг.

Такође је приметно да Ачеји са југа, који су блиско повезани са племеном које је посматрано током студије, имају плес и групно певање. Могуће је да су и њихови северни рођаци практиковали оваква понашања, некада давно.

Иако ова студија покрива само једну групу људи, чини се да успаванке и плес можда нису урођени за сва људска бића. Смех је, на пример, нешто што сви радимо и што не треба да се учи.

Раздвојити шта радимо, а шта не радимо природно, без утицаја било кога другог, важно је за разумевање еволуције наше врсте – и начина на који смо стекли предност у односу на друге животиње.

Међутим, истраживачи не журе са чврстим закључцима без обзира на то што су провели године у проучавању северних Ачеја. Биће занимљиво видети да ли ће антрополози открити још неке заједнице чијим припадницима никада не пада на памет да плешу или певају успаванке.

„Ово не оповргава могућност да су људи генетски еволуирали, то јест адаптирали се за плес и реаговање на успаванке. Међутим, налази указују на то да је културни пренос много важнији за одржавање тог понашања него што су многи истраживачи, укључујући и мене, претпостављали“, закључује Синг.

Истраживање је објављено у стручном часопису Current Biology.