Нервни фосил – наше уши заиста покушавају да се помере када их „начуљимо“

Код многих животиња померање ушију је изузетно важно, не само зато што им помаже да боље чују, већ и зато што им помаже да фокусирају своју пажњу на одређене звукове и одреде одакле долазе.

Док су код људи уши скоро статичне, трагови система оријентације ушију и даље су ту, а научници их називају „нервним фосилом“.

„Верује се да су наши преци изгубили способност померања ушију пре око 25 милиона година. Из ког разлога, тешко је рећи“, каже вођа студије са немачког Универзитета Сарланд, Андреас Шроер.

Међутим, научници су демонстрирали да неуронска кола и даље постоје и да је мозак задржао импулсе да помера уши, мада то очигледно више није толико корисно.

Тим је претходно утврдио да је код људи померање мишића спољашњег уха повезано са звуком на који обраћају пажњу. Сада су закључили да се неки од ових мишића активирају када „начуљимо“ уши како бисмо боље чули.

У часопису Frontiers in Neuroscience, научници су окупили 20 одраслих особа без проблема са слухом, да слушају аудио-књигу преко звучника истовремено док су им пуштали подкаст са исте локације.

Као да слушате некога у препуном ресторану

Осмишљена су три различита сценарија. Код најлакшег је подкаст био тиши од аудио-књиге са великом разликом у висини звука, док у најтежем сценарију су два подкаста пуштена који су заједно били гласнији од аудио-књиге, а један од њих је био скоро исте висине звука као и аудио-књига.

„Интересовало нас је да сазнамо колико је систем мишића спољашњег уха осетљив на звукове у различитим условима. Замислите да слушате некога у скоро празном ресторану, а онда замислите да исто тако разумете некога у препуном ресторану“, објашњава Шроер.

Сваки од учесника је искусио сва три сценарија по два пута. Такође понављани су са звучницима у различитим деловима просторије. Учесници су такође имали на себи електроде што је омогућавало истраживачима да бележе електричну активност коју производе мишићи спољашњег уха.

Након сваке пробе, од учесника је тражено и да оцене колико им је напора требало да слушају аудио-књигу.

Утврђено је да је активност у мишићима који подижу ухо нагоре и према споља била највећа током најтежих услова за слушање. Такође су утврдили да су задњи мишићи спољашњег уха, који вуку ухо уназад, били активнији када су звукови долазили иза учесника.

„Скоро нико у студији није имао могућност да вољно помера уши, па наши резултати нису повезани са том способношћу“, истакао је Шроер, додајући да су друга истраживања показала да људи могу да науче да ограничено померају уши.