Откривена микропластика која може да се инфилтрира у људски мозак

Студија из Сједињених Америчких Држава је по први пут пронашла микропластику у људском мозгу. Ипак, пише Science Alert, и други научници тек треба да независно верификују Студију.

Али шта је заправо микропластика? Шта они значе за наше здравље? Требамо ли бити забринути? Можемо ли јасно видети микропластику?

Често сматрамо да су пластични предмети неуништиви. Али пластика се распада на мање честице. Дефиниције се разликују, али микропластику чине честице углавном мање од пет милиметара.

Ово чини неке фрагменте премалим да би се видели голим оком.

Микропластика је пријављена у многим изворима воде за пиће и свакодневним намирницама. То значи да смо јој стално изложени, па и путем исхране.

Тако распрострањена, хронична изложеност пластици, узрокује озбиљну забринутост за људско здравље. И док су студије које истражују потенцијални ризик од микропластике по наше здравље ограниченог обима, та изложеност све више расте.

Изненађење међу истраживачима

Најновија студија је проучавала концентрације микропластике у 51 узорку мушкараца и жена издвојених из рутинских обдукција у Албукеркију у Новом Мексику. Узорци су били узети из јетре, бубрега и мозга.

Ситне честице је иначе тешко проучавати због њихове величине, чак и уз помоћ микроскопа велике снаге. Дакле, уместо да покушавају да их виде, истраживачи почињу да користе сложене инструменте који идентификују хемијски састав микропластике у узорку. Таква техника коришћена је у новој студији.

Истраживачи су били изненађени када су пронашли до 30 пута више микропластике у узорцима мозга него у јетри и бубрезима.

Претпоставили су да би то могло бити због високог дотока крви у мозак (који са собом носи пластичне честице). Алтернативно, јетра и бубрези би могли бити погоднији за суочавање са спољним токсинима и честицама.

Такође знамо да мозак не пролази кроз исти начин ћелијске обнове као други органи у телу, због чега би се пластика могла задржати овде.

Истраживачи су такође открили да се количина пластике у узорцима мозга повећала за око 50 одсто између 2016. и 2024. године. Ово може бити одраз пораста загађења животне средине пластиком и повећану изложеност људи.

Микропластика пронађена у овој студији била је углавном састављена од полиетилена. Ово је најчешће произведена пластика на свету и користи се за многе производе за свакодневну употребу, као што су чепови за флаше и пластичне кесе.

Ово је први пут да је микропластика пронађена у људском мозгу, што је важно. Међутим, ова студија је „пре-принт", тако да други независни истраживачи микропластике још нису прегледали или потврдили студију.
Како микропластика завршава у мозгу?

Микропластика обично улази у тело преко контаминиране хране и воде, што може пореметити микробиом црева (заједницу микроба у вашем цреву) и изазвати упале. Све то доводи до ефеката у целом телу преко имунолошког система и сложеног, двосмерног комуникационог система између црева и мозга. Ова веза црева-мозак је укључена у многе аспекте здравља и болести.

Угрожен и рибљи свет

Такође можемо да удишемо микропластику из ваздуха. Једном када се ове честице нађу у цревима или плућима, могу да уђу у крвоток и затим путују по телу до различитих органа.

Студије су откриле микропластику у људском измету, зглобовима, јетри, репродуктивним органима, крви, судовима и срцу.

Микропластика такође мигрира у мозак дивљих риба. У студијама на мишевима, прогутана микропластика се апсорбује из црева у крв и може да уђе у мозак, док се успут задржава у другим органима.

Да би ушла у мождано ткиво, микропластика мора да пређе крвно-мождану баријеру, сложени слој ћелија који би требало да заправо спречи „инфилтрирање у мозак”.

Иако забрињавајуће, ово није изненађујуће, јер микропластика може да пређе сличне ћелијске баријере да уђе у урин, тестисе и плаценту, где је већ пронађена код људи.

Још нису утврђени тачни ефекти микропластике на здравље и функционисање људског мозга. Неки лабораторијски експерименти сугеришу да микропластика може да појача упалу мозга и оштећење ћелија, да мења структуру гена али и ћелија у мозгу.

Осим ефеката самих микропластичних честица, микропластика такође може представљати ризик ако носи токсине или бактерије које „покупи“ из животне околине.

Разне пластичне хемикалије такође могу да исцуре из микропластике у тело. То укључује познате хемикалије које ометају хормоне познате као BPA.

Али микропластику и њене ефекте је тешко проучавати. Поред њихове мале величине, постоји много различитих типова таквее пластике у животној средини. Више од 13.000 различитих хемикалија идентификовано је у пластичним производима, а сваке године се развија све више.

Микропластика је такође изложена утицајима временских прилика што је тешко репродуковати у лабораторији.

„Циљ новог истраживања је да разумемо како ови фактори мењају начин на који се микропластика понаша у телу. Планирамо да истражимо да ли побољшање интегритета баријере црева кроз исхрану или пробиотике може спречити уношење микропластике из црева у крвоток. То може ефикасно зауставити честице да круже по телу и да се задрже у органима“, наводе у научном раду Сара Хелевел, виши научни сарадник из института за неурологију Перон и научни сарадник на Факултету здравствених наука, Универзитета Цартин; Анастазја Горецки, научни сарадник за наставу и истраживање Факултета здравствених наука Универзитета Нотр Дам у Аустралији, и Шарлот Софилд, докторант, која проучава микропластику и здравље црева/мозга, на Универзитету Нотр Дам у Аустралији.

Како да минимизирамо изложеност утицајима микропластике

Микропластика је широко распрострањена у окружењу и тешко ју је избећи.

Научници су тек на почетку пута сазнања о томе како микропластика може утицати на наше здравље.

Док не будемо имали више научних доказа, најбоље што можемо да урадимо је да смањимо изложеност пластици тамо где то можемо и произведемо мање пластичног отпада, тако да мање тог материјала завршава у животној средини, позивају научници.

Свако може почети са избегавањем хране и пића који су упаковани у пластику за једнократну употребу. Такође можемо да смањимо излагање синтетичким влакнима у нашем дому и одећи бирајући гардеробу, намештај, покућство...

Чланак о овој студији је објављен у часопису The Conversation.