Рановизантијска сидра – благо Музеја науке и технике

Сидра у збирци Музеја науке и технике израђена су од кованог гвожђа, и дуга између 120 и 140 центиметара. Ради се о двокраким сидрима, а распон између кракова је око 80 центиметара. Тешка су између 28 и 32,5 килограма, наводи Гордана Каровић, музејска саветница у Музеју науке и технике.

„Сидра су у веома добром стању иако су тако стара. Извађена су из корита реке, због тога су тако добро сачувана, с обзиром на то да су их речни седименти сачували у најбољем могућем стању“, додаје Гордана Каровић.

Почетком 21. века, радећи низводно од тврђаве и села Рам, из корита Дунава сидра је заједно са шљунком извадио један пловни багер. Непознати су тачна локација и тачан датум када су сидра извађена, али постоји усмена информација да је том приликом извађено десетак сидара истог типа.

„Ми смо некако успели да Музеј науке и технике дође у посед ова три изузетно драгоцена примерка, с обзиром на то да ниједан музеј у нашој земљи не поседује сидра овог типа и тако стара. Пловни багери су свакако уништили комплетно археолошко налазиште коме су сидра припадала, тако да ми у ствари археолошки контекст немамо“, напомиње музејска саветница.

На основу типолошких карактеристика, сидра су грубо датована у крај 5. и 6. век. Нажалост, како додаје Гордана Каровић, не постоји ниједан други доказ осим тог типолошког аспекта који је везан за сам развој гвоздених сидара, те се отприлике може рећи да припадају том времену.

„Немамо и никада нећемо имати ни податке о самом налазишту, иако постоји велика вероватноћа да су ова сидра представљала део опреме неких рановизантијских пловних објеката, за које не знамо када су и због чега завршила на дну Дунава.”

Најранији облик сидра је исклесани камен везан ужетом од животињског или биљног материјала. У еволуцији сидара, након обичног камена, развијају се примерци неправилне - јајолике, квадратне или стожасте форме с рупом кроз коју је било привезано уже.

Затим се појављују камено-дрвена сидра, а око 500. године пре нове ере њих замењују оловно-дрвена. Сидро се састојало од оловне пречке, дрвене греде, дрвених кракова (често с металним оковима на крајевима) и оловне спојнице. Тек потом се појављују римска гвоздена сидра.

На рекама у Србији, првенствено на Дунаву, Сави и на Дрини, више од сто година пловни багери експлоатишу шљунак и песак из речног корита. Опште је познато да се приликом тих радова наилази на археолошки и палеонтолошки материјал.

„Некада, осамдесетих година прошлог века, постојала пракса да се пронађени занимљиви археолошки налази предају музејима. Тако је са једног подводног налазишта у Сремској Рачи Музеј Срема из Сремске Митровице добио изузетну збирку од 25 римских бронзаних котлића који су датовани у крај 1. почетак 2. века нове ере, а то је све био поклон људи који су радили на багеру, који су сматрали да им је место у музеју. Међутим, та пракса није баш заживела, оно што се данас проналази нам је у 99,9 одсто случајева сасвим непознато, као ни токови којим се археолошки материјал том приликом пронађе“, истиче Гордана Kаровић.