То што нам се прсти наборају у води даје нам изненађујуће предности

Када проведемо више времена у кади или пливајући у базену, прсти ће нам доживети драматичну трансформацију. Тамо где су се некада налазили деликатни колутићи благо избоченог епидермиса, сада ће се наћи набијени набори ружно смежуране коже.

Ова упечатљива промена је позната, али и збуњујућа. Само се кожа на нашим прстима на рукама и ногама набора када смо уроњени у воду, док остали делови тела, као што су подлактице, труп, ноге и лице, остају исти као и пре.

Ово борање коже изазвано водом на врховима прстију и ногу деценијама је окупирало научнике. Већина се пре свега питала шта узрокује ово набирање, али недавно је пажњу истраживача привукло питање зашто и којој сврси може да служи. Ипак, можда још интригантније је оно шта наши смежурани прсти могу открити о нашем здрављу.

Потребно је да проведемо око три и по минута у топлој води – 40 степени Целзијуса се сматра оптималном температуром – да врхови прстију почну да се борају, док на нижим температурама од око 20 степени може потрајати и до 10 минута. Међутим, већина студија је открила да је потребно око пола сат боравка у води да би се постигла максимална смежураност.

Зашто нам се прсти смежурају у води

Уобичајено се сматрало да су боре на врховима прстију пасивни одговор где горњи слојеви коже набубре док вода улази у ћелије путем процеса познатог као осмоза – током које се молекули воде крећу преко мембране да би изједначили концентрацију раствора са обе стране. Али још 1935. године, научници су сумњали да се овај процес дешава из још неких разлога.

Доктори који су проучавали пацијенте са повредама које су прекинуле средњи нерв – један од главних нерава који се спуштају низ руку до шаке – открили су да се њима прсти нису наборали. Међу својим бројним улогама, средњи нерв помаже у контроли такозваних симпатичких активности као што су знојење и сужавање крвних судова. Њихово откриће наводило је на закључак да је борање врхова прстију изазвано водом у ствари контролисано од стране нервног система.

Касније студије лекара из седамдесетих година пружиле су додатне доказе о томе, и предложиле потапање руку у воду као једноставан тест за процену оштећења нерава које би могло утицати на регулацију несвесних процеса као што је проток крви.

Затим су 2003. неуролози Ејнар Вајлдер-Смит и Аделин Чау, који су у то време радили у Националној универзитетској болници у Сингапуру, мерили циркулацију крви у рукама волонтера док су их држали у воду. Открили су да је, како је кожа на врховима прстију волонтера почела да се бора, дошло до значајног пада протока крви у прстима.

Када су применили локалну анестетичку крему која је проузроковала да се крвни судови у прстима здравих добровољаца привремено сузе, открили су да производи сличне нивое бора као приликом потапања у води.

„Има смисла када погледате своје наборане прсте“, каже Ник Дејвис, неуролог и психолог са Универзитета Манчестер Метрополитен, који је проучавао боре на врховима прстију. „Јастучићи прстију бледе зато што се доток крви сужава даље од површине.“

Вајлдер-Смит и његове колеге су претпоставили и да када су нам руке уроњене у воду, да се знојни канали у прстима отварају како би омогућили улазак воде, што доводи до неравнотеже соли у нашој кожи. Ова промена у равнотежи соли изазива покретање нервних влакана у прстима, што доводи до сужавања крвних судова око знојних канала. Ово заузврат узрокује губитак волумена у меснатом подручју врха прста, што повлачи горњи слој коже надоле тако да се изобличи у боре. Узорак бора зависи од начина на који је крајњи слој коже – епидермис – привезан за слојеве испод њега.

Такође су постојале претпоставке и да спољни слојеви коже могу мало да набубре како би појачали боре. Међутим, само захваљујући осмози, наша кожа би морала да набубри за 20 одсто да би се појавиле боре као на прстима, а ми бисмо били значајно увећани. Али када горњи слојеви коже благо набубре, доњи се истовремено смањују, боре постају много раније изражене, напомиње Пабло Саев Вињас, биомашински инжењер на Техничком универзитету Каталоније, који је користио компјутерско моделирање у истраживању овог механизам. 

„Потребно вам је и једно и друго да имате нормалан ниво бора“, додаје Вињас. „Ако немате тај неуролошки одговор, који се дешава код неких појединаца, боре су инхибиране."

Сигурно да нам та смежурана кожа нечему служи

Али ако боре контролишу наши нерви, то значи да наша тела активно реагују на боравак у води. „То значи да се то дешава с разлогом“, истиче Дејвис. „А то значи да нам то даје и неку предност."

Питање једног од његове деце, зашто су им се прсти наборали, навело је Дејвиса да крене да копа у чему би ова предност могла бити. Уз помоћ 500 волонтера који су посетили Музеј науке у Лондону током 2020. године, Дејвис је измерио колико им је силе потребно да захвате пластични предмет. Можда није изненађујуће да су они са сувим, ненабораним рукама морали да користе мање силе од људи чије су руке биле мокре – тако да је њихов стисак био бољи. Али када су потопили руке у воду на неколико минута да би се наборале, било им је потребно много мање силе да би ухватили предмет.

„Резултати су били невероватно јасни", каже Дејвис. „Набирање је повећало количину трења између прстију и предмета. Оно што је посебно интересантно је да су наши прсти осетљиви на ову промену површинског трења и ми користимо ове информације да применимо мање силе како бисмо безбедно ухватили објекат."

Предмет који су Дејвисови волонтери држали тежио је мање од неколико новчића, тако да је потребна количина силе била мала. Али када се обављају тежи послови у влажном окружењу, ова разлика у трењу би могла постати важнија.

„Ако не морате да стиснете тако јако да бисте нешто ухватили, мишићи у вашим рукама се мање умарају и тако можете то да радите дуже“, каже он.

Његови налази се поклапају са резултатима до којих су дошли други истраживачи који су открили да нам борање врхова прстију олакшава руковање мокрим предметима. Године 2013, тим неуронаучника на Универзитету Њукасл у Великој Британији замолио је волонтере да пренесу стаклене мермере различитих величина и тежине за пецање из једне кутије у другу. У једном случају предмети су били суви, а у другом су се налазили на дну посуде напуњене водом. Учесницима је било потребно 17 одсто више времена да пренесу потопљене предмете ненабораним прстима него када су им били суви. Али када су им прсти набубрили, могли су да пренесу потопљене мермере и тегове за 12 одсто мање времена него када су им прсти били мокри и ненаборани. Занимљиво је да није било разлике у преношењу сувих предмета набораним или ненабораним прстима.

Прсти добијају шаре као аутомобилске гуме

Неки научници су указивали и да боре на врховима наших прстију на рукама и ногама могу деловати као шаре на гумама или ђоновима ципела. Канали које стварају боре помажу да се вода истисне са тачке контакта између прстију и предмета.

Ово упућује на закључак да су људи можда еволутивно развили борање врхова прстију у неком тренутку упрошлости како би нам то помогло у хватању мокрих предмета и влажних површина.

„Пошто се чини да даје боље приањање под водом, претпостављам да то има везе или са кретањем у веома влажним условима или потенцијално са манипулисањем објектима под водом“, каже Том Смалдерс, еволуциони неуролог са Универзитета Њукасл који је водио студију из 2013. То је нашим прецима могло дати кључну предност када је у питању ходање по мокрим стенама или хватање грана, на пример. Алтернативно, могло нам је помоћи приликом хватања или тражења хране као што су шкољке.

Борање прстију тек треба да се буде регистровано и код наших најближих рођака у свету примата, као што су шимпанзе, али је већ примећено да се прсти јапанских мајмуна макакија, за које је познато да воле да се купају у врућој води, такође борају. Али недостатак доказа код других примата не значи да се то не дешава, већ једноставно зато што нико још није довољно пажљиво погледао, сматра Смалдерс.

Постоје још неки занимљиви трагови о томе када се ова адаптација можда појавила код наше врсте. Борање врхова прстију је мање изражено у сланој води и траје дуже него у слаткој води. Ово је вероватно зато што је градијент соли између коже и околног окружења мањи у сланој води, па је неравнотежа соли која покреће нервна влакна мање драматична. Дакле, то би могла бити адаптација која је помогла нашим прецима да живе у слатководним срединама, а не дуж обале.

Али не постоје сигурни одговори, а неки верују да би то могао бити само случајан физиолошки одговор без адаптивне функције.

Чудно, постоје и друге збуњујуће мистерије – женама је потребно више времена да им се смежурају прсти него мушкарцима, на пример. И зашто се тачно наша кожа враћа у своје нормално стање – обично након 10 до 20 минута – кад већ нема јасно видљивих недостатака хватања сувих предмета са набораним прстима? Ако нам наборани прсти већ могу да побољшају приањање у влажној средини, али и не сметају када су суви, зашто онда наши врхови прстију не би били трајно наборани?

Један од разлога за то може бити промена у осећају који изазивају боре. Наши врхови прстију су пуни нерава, а када су нам прсти смежурани мање осећамо ствари које додирујемо (иако је једно истраживање показало да то не утиче на нашу способност да разликујемо објекте на основу додира).

„Неки људи имају праву аверзију према томе јер је чудно хватање нечега набораним прстима“, каже Дејвис. „То би могло бити зато што је поремећена равнотежа положаја рецептора, али може постојати и психолошка димензија. Било би забавно истражити зашто. Могло би бити и других ствари које можемо да радимо мање добро са набораним прстима."

Дакле, док питање зашто су наши прсти на рукама и ногама уопште почели да се борају у води остаје отворено, наше „суве шљиве“ од прстију постају лекарима веома корисне на друге, изненађујуће начине.