Отпад од хране и климатске промене

Из Организације УН за храну и пољопривреду (ФАО) истичу да олако схватамо храну која нам је доступна и да заборављамо колико милиона људи у свету нема приступ тој истој храни.

„Треба да будемо друштвено одговорнији. Климатске промене, катастрофе које погађају свет, све оне утичу врло директно на саму пољопривреду. С друге стране, и пољопривреда значајно доприноси климатским променама. Једна трећина гасова са ефектом стаклене баште долази баш из сектора пољопривреде. Значи, са једне стране доприносимо проблему, а онда трпимо директне последице тог проблема", каже Александар Ментов из Организације УН за храну и пољопривреду.

Проф. др Ана Вуковић Вимић, метеоролог са Пољопривредног факултета у Београду, каже да у пољопривреди имамо велике емисије метана.

„Он, на срећу, не остаје дуго у атмосфери, кратак му је животни век, око 12 година, за разлику од угљен-диоксида, који остаје стотинама година. Пољопривреда заиста доста утиче на наш климатски систем. Уз климатске промене, то је дупли стрес."

У производњи хране користи се доста природних ресурса, попут воде, енергије, земљишта, па је неопходно да се у том процесу много одговорније понашамо према природи. Прехрамбена индустрија одговорна је за више од четвртине глобалне емисије гасова са ефектом стаклене баште.

У производњи хране профит не сме да буде главни фактор и носилац развоја. Морамо више да бринемо о животној средини, јер су ресурси којима располажемо врло ограничени а треба да их чувамо за генерације које долазе. Ту правимо велике грешке, углавном се фокусирамо на профит који је, нажалост, само краткорајно решење, наводи Александар Ментов.

И док се у свету на годишњем нивоу око трећина произведених намирница баци, сваки десети грађанин на планети живи у сиромаштву и не може себи да приушти довољно хране. Бацање намирница представља велики проблем, јер таква врста отпада битно доприноси климатским променама.

Када храна постане отпад и када више не знамо шта ћемо са њом да радимо, обично је бацамо у ђубре, дакле у комунални отпад. На тај начин завршава на депонијама, где се разлаже и распада под атмосферским утицајима.

„Услед тога долази до емитовања гаса стаклене баште који се зове метан. Под утицајем, рецимо, кише, све те материје које се налазе у храни спирају се и кроз оцедне воде депоније улазе у подземне воде. Оне даље транспортују те материје у наше водотоке, реке, и то даље загађује све оне лепе ресурсе које имамо. Тако можемо констатовати да отпад од хране причињава и велику штету животној средини", указује Владан Шћекић из Центра за унапређење животне средине.

Истраживања показују да би од намирница које бацамо 700-800 милиона гладних у свету могло да се храни чак три године. Када би се само променили човекови потрошачки обрасци, штета која настаје услед климатских промена била би далеко мања.