Божја кућа, али и дом науке – монаси Хиландара преносили вековно медицинско знање

Јединствени зборник сачуваних медицинских и фармаколошких списа средњовековне праксе Салерно-Монпеље школе, откривен је 1952. године у ризници манастира Хиландара на Светој Гори. У хиландарској архивској грађи заведен је под бројем 517. Његово откриће представља једно од веома значајнијих корака у истраживању историје медицине средњег века.

„Књига је својеврсни медицински уџбеник средњег века, она је намења искључиво лекарима. Књига садржи седам списа како лечити људе, спис о хирургији, иако је хирургија у то доба била веома скромна. Спис о педијатрији и како неговати децу, новорођенчад, врло значајан интернистички спис, који говори о заразним болестима и нама значајан спис – како су се људи лечили из природе и како су правили лекове“, каже саветник Природњачког музеја, Александра Савић.

Оригинални примерак Хиландарског медицинског кодекса налази се у ризници манастира Хиландара. Кодекс садржи преко 400 страница и сматра се да је на његовом састављању радила група аутора, највероватније, високообучених монаха у лекарском смислу.

„Врло је значајно да су се медицинске књиге средњег века звале лекаруше и да су биле писане углавно латинским језиком. Посебност је та да је Хиландарски кодекс писан ћирилицом односно старословенским или старосрпским језиком. То су радили монаси који су познавали медицинску терминологију. Оно што је значајно рећи је да он представља збирку рукописа преведених са латинског језика чувених школа медицински у то доба Салерно и Монпеље које су школовале лекаре у средњем веку“, истиче Савићева.

У кодексу се говори и о различитим лековитим биљкама, међу којима су и данас многе у употреби.

„Хиландарски медицински кодекс је нама јако значајан као извор за проучавање средњевоковне фармације и медицине, али нашем институту најзначајни су делови који се тичу лековитих биљака. Употреба лековитих биљака била је популарна и тада, и данас. Конкретно, мајчина душица је пример биљке која се и по пропису Кодекса користила углавном код проблема с дисајним путевима и стомачних тегоба. С друге стране, имамо пример линцуре код које се и тада и сада користио корен, али за потпуно различите намене“, објашњава научна саветница Иинститута др Јосиф Панчић, Катарина Шавикин.

Постоје и биљке које се данас не препоручију.

„Такав је рецимо кукурек, који се много више користио у средњем веку, чак је била намена и код температуре, а данас званична медицина ипак због отровности ову биљку не препоручује. Интересантна нам је у кодексу и чињеница да су се много више у користили сокови у терапији, што од воћа, али и цеђени сокови из других биљака“, наводи Шавикинова.

На изложби се могу видети сачувани средњовековни експонати из области медицине и хирургије.

Ту су: пинцете, скалпели, маказе, наочаре лекара. Део изложбе је посвећен и животињама и минералима од којих су такође прављени лекови. Изложба у Природњачком музеју отворена је до јуна ове године.