Посвађани календари – да ли је Христ рођен 25. децембра или 7. јануара

Мада је по старом, Јулијанском календару, 15. октобар био понедељак, одлучено је да то постане петак. Дакле, после четвртка, 4. октобра следио је петак 15. октобар. Бизарна, али неопходна крађа календарских дана десила се по вољи тадашњег папе Гргура XIII.

Kо је био човек који је оставио своје име на календару?

Правник и боем

Тог седмог јануара 1502. у Болоњи је био обичан дан. Племенити Ђовани Бентивољо Други је дуго владао градом. Био је суров и неумољив владар склон раскоши. Остало је записано да је наредио покољ неколико супарничких породица. Астролога, чијим предсказивањем будућности није био задовољан, најпре је мучио у тамници, а потом протерао из града.

Болоња је у претходном веку морала да одустане од политичких амбиција јер је Венеција као регионална сила била моћнија. Али баш у то време Болоња је доживела процват – постала је ренесансни град каквом се данас дивимо.

Седмог јануара нико није рачунао са тим да ће дечак рођен тог дана у породици Бонкомпањи, а крштен на име Уго, постати јако моћан човек. Уго је био пето дете рођено у породици богатог трговца и патриција Kристофора и његове супруге Анђеле.

У Болоњи је дипломирао правне науке, потом је постао и предавач на универзитету. Водио је буран и разуздан живот. Родио му се ванбрачни син Ђакомо – он то уопште није крио. У Риму су папини људи хтели његове правне услуге па је 1539. именован за „јавног бележника“.

Следи вртоглава каријера правника који уопште није био заређен. Био је човек од поверења неколико папа, ишао је у дипломатске мисије широм Европе, а тек 20. јула 1558. у својој педесет и седмој години живота постаје свештеник, и то одмах бискуп. Тиме стиче право да једном постане и папа.

Маја 1572. његов претходник умире, а на конклави, једној од најкраћих у историји, Уго Бонконпањи је изабран и узео је папско име Гргур.

Тврди противник реформације

Његова лична лежерност у односу према црквеним правилима није се пренела на његову папску владавину. Био је жестоки противник реформације, заговорник инквизиције, поздравио је покољ француских хугенота у Вартоломејској ноћи.

Али је исто тако градио универзитете међу којима је најпознатији Грегоријански универзитет, један од најстаријих универзитета на свету и први језуитски универзитет уопште.

Папска була, правни акт којим је папа 24. фебруара 1582. обзнанио свету реформу календара, ушла је у историју под називом "Inter gravissimas".

После ће по папином имену календар бити назван Грегоријанским. Али он је био наручилац календара и имао је политичку моћ да га наметне. Неко други се бавио послом бројања сата и минута у години.

Луиђи Лилио – луиђијански календар

Алојсијус Лилијус – рођен као Луиђи Лилио у Kалабрији 1510, био је лекар, астроном и филозоф. У Напуљу је студирао медицину и астрономију, потом се преселио на север Италије у Верону. Остало је забележено да је 1552. предавао на Универзитету у Перуђи.

Тамо га је запазио кардинал Марчело Червини, који ће 1555. постати папа Марцелус. Додуше, божјом вољом он је био поглавар свих католика само 22 дана, а онда га је однео мождани удар.

Тако је астроном Луиђи Лилио, који је већ написао књигу са предлогом реформе календара, морао да сачека новог папу који ће имати разумевања за његов рад. Његов брат Антонијо је био лични лекар папе Гргура. На тај начин ће његово дело бити стављено на сто папским стручњацима. Они су сажели његове тезе и сажетак послали кнежевима и универзитетима широм Европе.

Луиђи Лилио није дочекао реформу календара, умро је шест година пре ње. Али се у свим ватиканским документима може ишчитати његова интелектуална својина над реформом.

Јулијански календар

Шта је заправо реформисано? Римски император Гај Јулије Цезар сматрао је да је лунарни календар који је био у употреби у првом веку пре Христа неподесан за управљане царством. Он је ангажовао грчког астронома Созигена. Овај је направио календар заснован на астрономским принципима.

У употреби је од 1. јануара 45. године пре Христа. Просте године су имале 365 дана, а преступне – свака четврта – 366. Међутим, свака проста година је имала „вишак“ од 11 минута и 15 секунди. То се чини безначајним, али сваких 400 година појављује се вишак од три дана.

Папа Гргур 13. је декретом укинуо вишак накупљен од Првог васељенског сабора у Никеји 325. године.

Исти календар је уведен и у новоосновану краљевину јужних Словена 1919. Пре тога је у Србији од 1881. почело да важи јулијанско уместо светосавског рачунања времена – и то на основу тајне конвенције аустроугарског Беча и Београда.

Један од највећих научника прошлог века, Милутин Миланковић, пионир климатологије, математичар, астроном, грађевински инжењер и геофизичар, подухватио се тешког посла – не толико математички колико црквенополитички – да реформише и Грегоријански и Јулијански календар.

Створио је јединствен, до сада најпрецизнији календар. „Миланковићев календар“ је чак и усвојен на Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. Милaнковић је доцније записао и своју недоумицу – није му било јасно зашто календар који је једногласно усвојен 30. маја 1923. у Цариграду никада није био примењен.

Није познато ни то због чега је Српска православна црква, која је била један од наручилаца реформе, ту реформу одбацила.

Старокалендарски Божић

У родитељској кући нисмо славили верске празнике. Али мајка је, као учитељица, доносила кући шарена ускршња јаја, бајрамске баклаве и шта све не. Даривали су је родитељи ученика, а мајка, која је била позната по ригидном поштењу, није хтела да увреди родитеље, јер би, одбијајући њихове ситнице у њиховим очима одбила и саме верске празнике. А то није хтела.

Мени овде пада на памет познати део Писма из 1920 Иве Андрића:

„Kо у Сарајеву проводи ноћ будан у кревету, тај може да чује гласове сарајевске ноћи. Тешко и сигурно избија сат на католичкој катедрали: два после поноћи. Прође више од једног минута (тачно седамдесет и пет секунди, бројао сам) и тек тада се јави нешто слабијим, али продорним звуком сат са православне цркве, и он искуцава своја два сата после поноћи. Мало за њим искуца промуклим, далеким гласом сахат-кула код Бегове џамије, и то искуца једанаест сати, аветињских турских сати, по чудном рачунању далеких, туђих крајева света! Јевреји немају свога сата који искуцава, али бог једини зна колико је сада сати код њих, колико по сефардском, а колико по ешкенаском рачунању. Тако и ноћу, док све спава, у бројању пустих сати глувог доба бди разлика која дели ове поспале људе који се будни радују и жалосте, госте и поспрема четири разна, међу собом завађена календара, и све своје жеље и молитве шаљу једном небу на четири разна црквена језика.“

Можда је то одговор на загонетку звану Миленковићев календар. Можда се црквени политичари боје: Kада календари више не би били завађени, када бисмо у исти дан славили Христов рођендан, можда би нестала наша посебност?

Или је разлог много баналнији – искуство Грчке после увођења грегоријанског рачунања времена 1924. говори о расколу – из тамошње Православне цркве су се издвојили старокалендарци, који себе сматрају правим православним хришћанима.

Не мислим да су све ове разлике неминовно гориво за мржњу. Али не треба потценити нарцисизам малих разлика, нарочито ако се негује неколико векова, и ако га црквене и политичке елите користе као мобилизациони моменат.

Чак и да неким чудом свет уведе Миланковићев календар, овај седмојануарски Божић би ми свакако недостајао – као бисер у ниски, од католичког Божића преко новогодишње ноћи, православне божићне светковине до „српске нове године“. Балкан је оно дивно и чудно место у којем од краја децембра до средине јануара нико ништа не ради. Само се једе и пије. Помало се и моли.

Да се вратим Гргуровом календару. Kада бих писао роман о Риму, прва реченица би гласила: „У петак, 5. октобра 1582, Уго Бонкомпањи је отворио велики двокрилни прозор и погледао на Петров трг.“ Тек касније би читалац сазнао да тог дана заправо више није било у календару.