Опасне везе: Зашто су слепи мишеви и људи ближи него икад

Долазак SARS-CoV-2 и ширење ковида 19, довели су у фокус питања о томе како активности попут крчења шума, људима могу приближити дивље животиње које носе вирусе. У новој студији, истраживачи су настојали да пруже детаљније податке прикупљене током 25 година у Аустралији, како би илустровали везе између губитка и уништавања природних станишта, понашања животиња и ширења вируса.

Конкретно, научници су посматрали вирус хендра који напада најпре слепе мишеве, а који може да пређе на људе преко коња.

„Интеракције између промене коришћења земљишта и климе сада доводе до сталног боравка слепих мишева у пољопривредним областима, где периодичне несташице хране изазивају преливања", пишу бихевиорални еколози са Универзитета Новог Јужног Велса у Аустралији са Пеги Еби на челу, у објављеном раду.

Блискост човека са животињама са собом је донела и преношење инфекција између људи и животиња. Болест која се добије од животиње назива се зооноза, а међу узрочницима су вируси, бактерије, гљивице...

Зоонозе некада могу имати и смртни исход. Међу опасним патогенима су и хендра вирус, ХИВ вирус, е ебола и беснило су неке од болести које се добијају на овакав начин.

Хендра вирус - назван по предграђу Бризбејна где је откривен 1994. године - може изазвати тешке болести или чак смрт код људи и коња. Најчешће вирус преносе заражени слепи мишеви који се хране у местима где има и коња, а од 2006. учесталост и опсег преливања хендра вируса у Аустралији су се повећали.

У новој студији, научници су прикупили податке старе деценијама како би проучили брзе промене у понашању слепих мишева које су се поклопиле са догађајима преливања вируса хендра у југозападном Квинсленду између 1996. и 2020. Време и локација ових догађаја су мапирани у односу на податке о местима која су била станишта слепих мишева, где су се хранили, а све то је упоређивано са информацијама о доступности и количини хране, условима локалне климе, стањем станишта.

„Приближно од 2003. до 2020, понашање слепих мишева и учесталост преливања брзо су се променили: број локација где су виђени се утростручио, а откривено је 40 преливања", извештавају Пеги Еби колеге са универзитета.

Уклапајући податке са статистичким моделом, истраживачи су показали како климатске промене и промене у коришћењу земљишта терају слепе мишеве да живе у пољопривредним и урбаним подручјима, повећавајући ризик од преливања (преношења) хендра вируса на коње.

Промена и уништавање станишта узрокује да слепи мишеви за живот бирају урбане средине 

До 2018. године, скоро трећина раније познатих природних станишта слепих мишева је промењена или уништена, због коришћења локација за пољопривреду или друге људске активности, па су они били приморани „на селидбу", иако се већина преливања вируса (86 процената) догодила у пољопривредним областима где су били присутни коњи.

Услед климатских промена и суша, а и несташице хране за слепе мишеве, слеши мишеви су тражили „азил" где би били безбедни и имали довољно хране.

Ипак, није само недостатак хране и губитак квалитета или унуштавање станишта то што тера слепе мишеве у подручја у којима живе људи и коњи - повећавајући број сусрета људи и животиња. Недавна истраживања су открила да „стрес" у исхрани може довести до повећаног ширења вируса код слепих мишева.

„Преношење хендра вируса зими, у месецима након несташице хране у претходној години, може бити последица кумулативних ефеката нутритивног стреса који је изазаван код ових животиња недостатком квалитетне хране која им је потребна за енергију коју изискују процеси као што је терморегулација и размножавање," пишу истраживачи.

Када се оближње шуме обнове и почну да бујају, пракса показује да се слепи мишеви врате свом уобичајеном начину живота, напуштајући урбана и пољопривредна подручја у корист свог природног станишта, а догађаји преливања вируса тада се нису се дешавали.

Заштита преосталих аутохтоних шума, посебно шума које имају зимску вегетацију и које обезбеђују храну слепим мишевима, „могла би бити одржива, дугорочна стратегија за смањење преливања болести и заштиту здравља стоке и људи", закључују истраживачи.

Примена запажања из ое студије, могла би бити могућа и у другим областима где су зоонозе честа појава.

Ипак, дугорочни подаци који се протежу деценијама уназад о домаћинима виралних резервоара, посебно о слепим мишевима, су ретки, необимни, непотпуни.... Ипак, и поред запажања и закључака који су добијени на основу постојећих података, стално се враћамо на исти проблем: људи доследно и константно уништавају станишта и уништавају биодиверзитет.

Анализа из 2020. године око 6.800 еколошких заједница на 6 континената открила је да - како се биодиверзитет смањује, животиње које преживе и напредују, као што су слепи мишеви и пацови, такође имају веће шансе да буду домаћини потенцијално опасним патогенима, концентришући ризик од избијања зооноза.

„Упозоравамо на ово деценијама", рекла је Кејт Џонс, демонстратор еколошких предмета на Универзитетском колеџу у Лондону која је коаутор те студије, за Nature када је објављена у августу 2020.

Најновија студија је такође објављена у часопису Nature.