Лудвиг ван Бунтовник

Био је, штавише, отелотворени пркос: када би на улици срео великог војводу са свитом, натукао би шешир до очију и журним кораком промарширао право кроз њих. Понашајући се попут неуљудног парног ваљка (а парни ваљци су, као што знамо, претежно понизно љубазни и помирљиви), знатно је мање марио за свој аутфит него ли страшило за птице: и збиља су га једанпут ухапсили као скитницу, пошто полиција није могла да верује да би такав клошар могао бити славни композитор и при том најбунтовнији дух који се икада изражавао музиком.

А био је то заиста моћан дух. На одредницу „најмоћнији" (што би подразумевало наставак „од Хендла", примерице) већ би се сам Бетовен исколачио: „Који се смртник може сматрати духовно снажнијим од Баха?"

Ипак, неупитно је да Бетовенова жестока страст (коју је свакако могао, али често није хтео да контролише) те бучни изливи весеља – превазилазе све слично што можемо наћи у делима осталих. Синкопирање које се у џез и блуз музици промовисало као нови начин да ритам досегне врхунски израз том приликом звучи попут најсалонскије лимунаде спрам увертире Леонора бр. 3, а сигурно ниједном абориџинском плесачу ништа не може улити тај штимунг diable au corps (ђаво у телу), као што би то могао последњи став Седме симфоније.

И ниједан се други композитор – након што би лирском лепотом својих тема разнежио слушаоце до потпуне сентименталности – не би тако изненадно окомио на њих и исмејао их подругљивим реским фанфарама, просто кажњавајући их што су се „распекмезили“.

Само је Бетовен могао да обузда Бетовена, али када би га сколили демони, и када намерно није хтео да се савлада – прича би пала у воду.

И баш та бунтовност, тај намерни неред, то подсмевање, то безобзирно и ликујуће непоштовање конвенционалног понашања, одвајају Бетовена од музичких генија формалистичког 17. и 18. столећа. Он је био џиновски талас у бури људског духа који је проузроковала Француска револуција. Никог није признавао за господара.

Моцарта, његовог највећег претходника, од малих ногу су умивали, одевали, чешљали и учили лепом понашању у присуству племства – што би у Бетовеновом случају била немогућа мисија. Он је остао лајаво штене и кад је нарастао у правог гризли медведа.

Глук и Моцарт, по етикецији двора Луја Четрнаестог, поседоваху углађеност у друштву која им, уосталом, бејаше и лична одлика. Хајдн, углађености нивоа најваспитанијег сеоског племића свог времена, „оперисан" од зависти толико да млађег од себе Моцарта проглашаваше највећим композитором дотад – није могао да смисли наглувог, боемски разбарушеног плебејца. 

Интуитивнији Амадеус, који је након одслушаног концерта изјавио да ће се „једног дана за Бетовена чути“, срећом, тај дан није доживео. Овога је, наиме, хватала морална језа чувши да је у Дон Ђованију једну аристократску хуљу овенчао ловорикама, да би потом (стилом морално бескрупулозног рођеног драматичара, какав је Моцарт био) окренуо лист и божанским ореолом крунисао симбола мудрости и људског савршенства Сарастра из Чаробне фруле, компонујући његове исказе у (досад) једину музику која не би зазвучала неумесно чак ни из грла самог Свевишњег.

Бетовен није био такав драматичар: морална многостраност беше за њега одвратан цинизам. Према Моцарту, маестру пар екселанс, много већем композитору за композиторе но што икада беше популаран композитор – а заправо дворском лакеју у доколеницама, Бетовен беше санкилот. Између Моцарта и Хајдна (лакеја у старој ливреји) с једне, и Бетовена с друге стране, стајала је револуција, као што је стајала између 18. и 19. века. Но поигравајући се моралом, компонујући порок једнако чаробно као и врлину, управо је „доколеничар“ Бетовену ишао на живце.

Пуританство једног аутентичног санкилота, без обзира на Моцартове заслуге за осветљавање свих могућности музике 19. столећа, здружило је Бетовена са Хендлом (такође окорелим нежењом истог соја) који је (опет) презирао Моцартовог идола Глука. Колико су заправо обојица били инхибирани разбарушеношћу и разиграношћу колега, доказује и Хендлова Пасторална симфонија из Месије, по музичком сензибилитету најближа сценама из Орфеја и Еуридике, којима нам је Глук отворио небеса.

На концу, у чему је тајна генија Лудвига ван Бетовена? Просто је умео да смисли најлепше моделе. Умео је да напише музику којој ћете се враћати, кроз живот. И најсувопарније теме умео је да тако мајсторски разради да у њима откривате нешто ново и после стотог преслушавања.

Али карактеристика која га издваја од свих осталих стваралаца јесте његов порив да нас узнемирава, моћ да нас онеспокојава и да нам намеће своје џиновске душевне изливе.

Када је извесни стари француски композитор Бетовенову музику прокоментарисао реченицом: “J` aime la musique qui me berce“ (Волим музику која ме уљуљкује), Берлиоз се баш разбеснео. Бетовенова музика буди човека, и једино стање у коме се од ње одвраћате јесте стање када збиља желите да вас сви оставе на миру.