Прилагођавање

Познат нам је пример мимикрије којом многе врсте осигуравају свој опстанак. Тако осолике муве својим обликом тела потпуно подражавају осе и тако терају предаторе од себе, а за разлику од оса које поседују отровне жаоке, осолике муве су потпуно безопасне.

Богомољке које живе на дрвећу својим телима подражавају листове или гране и потпуно су мирне, плен их не примећује, те на такав начин несметано лове.

Много је примера који обликом или бојом тела опонашају околину, па тако постају слабо уочљиви за предатора. Осим камелеона, који има могућност да мења боју коже у односу на околину, сличну могућност имају и хоботнице, чија боја коже може да варира од беле, преко боје песка, до комбинације различитих туфни које се уклапају у боје морског дна.

Боја тела већине животиња наликује околини у којој живе (криптичка обојеност), међутим, неке животиње имају јако интензивне боје тела, којима упозоравају непријатеље на своју опасност.

Познати су примери отровних жаба, чија кожа варира од зелене до жуте, наранџасте, плаве (апосематска обојеност). Шарени даждевњак такође има апосемичне шаре по кожи.

Начин живота је навео многе врсте да се својим обликом тела потпуно прилагоде, као што је случај код китова и делфина, морских сисара, који су пореклом најближи папкарима, а обликом тела личе на рибе. Њихови екстремитети су померени уз тело и функционишу као пераја, једино што их разликује од риба је што дишу копнени ваздух.

Биљке су посебно прилагођене условима живота, пре свега зато што нису у могућности да се крећу. Тако многи цветови бојом и обликом подсећају на инсекте који их опрашују. Цветови орхидеја које се опрашују бумбарима личе на женке бумбара па мужјаци долазе до њих мислећи на парење, те тако улазе дубоко у цвет, опрашују га, а када излазе, на леђима скупљају полен који преносе до другог цвета.

Биљке сувих станишта су смањиле лисне површине како би задржале воду. Слично је и са четинарима чији су листови претворени у иглице – трајање листа повећано је до четири године, чиме се штеди енергија за развијање листа.

Када говоримо о уштеди енергије, морамо имати на уму да је листопадно дрвеће „најскупљи“ облик егзистенције биљног света, јер захтева доста простора, одбацује листове сваке године, има велики корен и снажно стабло, којима је потребно простора и одговарајуће подлоге, доста влаге и светлости.

Дрвеће већих надморских висина има мање развијена стабла, и вегетација смањује захтеве за ресурсима са порастом надморске висине. Након четинара следе жбунови, па макијска вегетација ниских жбунова, да би на највишим врховима живели лишајеви.

Пример смањених захтева је планинска клека (Juniperus nana) која је приземни жбун, а блиска рођака равничарске клеке, која је дрво. На обронцима планина се може видети „пузеће“ дрвеће, чије стабло је потпуно приљубљено уз подлогу, а гране расту само са спољне стране, чиме се дрво штити од ветра.

Зељасте биљке високих планина имају кратку вегетацију, која се одвија у току летњих месеци, а остатак године проводе у виду подземних стабала; често развијају само цветове и неколико листова. Биљке високих планина преживљавају са малим захтевима за водом. Рамонда краљице Наталије и рамонда сербика могу потпуно да се осуше у недостатку воде и са првом кишом поново да оживе.