Изазови регенеративне медицине

Регенеративна медицина је млада грана медицине, са невероватно брзим развојем. Од 2005. године, која се сматра почетком њеног развоја, успешно су у лабораторијама широм света направљени нови органи и ткива коришћењем матичних ћелија из пупчаника, масног ткива и репрограмираних ћелија коже. О изазовима и достигнућима регенеративне медицине било је речи на предавању др Миме Фазлагић, одржаном у четвртак у Институту друштвених наука, у организацији Центра за биоетичке студије Универзитета у Београду.

„Данас, после само десетак година, на лабораторијској животињи можемо променити скоро све органе. Можемо направити нову кожу, длаку, око, нови панкреас, нову јајну ћелију и сперматозоид", рекла је др Фазлагић.

На почетку, веровало се да ће регенеративна медицина бити спој коришћења матичних ћелија, лекова и хирургије. Након деценије истраживања и нових спознаја о многобројним сложеним процесима, од нивоа ћелије до читавог организма, са великим оптимизмом гледа се на употребу регенеративне медицине за лечење неизлечивих болести, хроничних стања попут дијабетеса или болести срца, али и на њене могућности да заустави старење и омогући „вечиту младост".

С обзиром на то да је развој регенеративне медицине тако експлозиван, законска регулатива не може довољно брзо да испрати те подухвате. Нису ни сви третмани који су у понуди на клиникама широм света, кроз клиничке студије доказали своју ефикасност. Ту се крије опасност за оне који су тешко оболели и по сваку цену траже лек.

Отварају се и питања попут доступности одобрених метода лечења, чувања матичних ћелија у банкама, могућности родитељства сопственим полним ћелијама независно од старости, у којој мери примењивати достигнућа ове области... О томе треба да расправљају правници, истраживачи, биоетичари, и да се закони широм света ускладе, како би се велике могућности ове области медицине на прави начин учиниле доступним свима којима су потребне, сматра др Фазлагић.