Зашто еколошке праксе нису популарне међу пољопривредницима у Србији

Да би се уклопио у савремене трендове производње, пољопривредник мора да игра више улога, што често није у складу са његовим образовањем, знањем, као ни са финансијама и инфраструктуром која му је за то потребна. 

Последњих неколико деценија еколошка питања у вези са пољопривредом и производњом хране постају све важнија и долази до драстичне промене у схватању и разумевању значаја заштите животне средине. Модерни приступи пољопривреди данас постављају све веће захтеве: поред примарног задатка да се обезбеде довољне количине хране за нарастајуће потребе човечанства, изискују здравствену безбедност хране, бригу о добробити животиња и очување животне средине.

Овако комплексни задаци и нове улоге које пољопривреда добија захтевају нове вештине и знања пољопривредника а највећи број оних који раде у пољопривреди има ниске квалификације, нижи ниво формалног образовања било које врсте, док се у свом раду најчешће руководи знањем и праксом претходних генерација. Потреба и напори који се чине да се пољопривреда унапреди и истовремено заштити животна средина, увођењем нових савремених начина производње и агроеколошких мера, често су онемогућени управо недовољном оспособљеношћу оних који храну производе. Стратешка улога пољопривреде није сразмерна изузетно ниском образовном нивоу пољопривредника, a то је готово једино занимање за чије се обављање не тражи никаква квалификација.

Да би се уклопио у савремене трендове производње хране, пољопривредник мора да игра више улога. Од њега се захтева да буде добар менаџер на свом газдинству; да познаје агротехничке мере и више пажње обраћа на добро управљање земљиштем; да поштује еколошке експертизе и у производњи спроводи еколошке праксе. У то је укључена и комбинација традиционалних вештина укрштених са техничким знањима (know-how) и успешни пласман на тржишту. Последњих година пољопривредници су били дужни да гарантују и за сигурност хране, уз већ постојећу бригу за здравље животиња и њихово благостање. Савремени концепт пољопривредног газдовања у земљама ЕУ препоручен је кроз принципе добре пољопривредне праксе (G.A.P.) која омогућава остварење циљева одрживе пољопривреде. Тај систем мера заснива се на знању уместо на високим улагањима и на коришћењу природних ресурса на одрживи начин.

Остаје, међутим, питање да ли су пољопривредни произвођачи у могућности да испоштују све стандарде за производњу здравствено безбедне хране и заштиту животне средине.

У истраживању еколошког понашања пољопривредних произвођача које је спроведено током 2014. године у 110 општина у Србији, анализирано је усвајање еколошких пољопривредних пракси. Резултати показују да произвођачи често користе праксе које угрожавају животну средину без обзира на то што су свесни да њихови поступци загађују животну средину. Разлози могу бити недостатак знања, финансијске могућности, али и инфраструктуре.
Тако анализу земљишта - која доприноси повећању приноса и заштити животне средине, а чијим се редовним спровођењем рационализује употреба минералног ђубрива - никада није радило више од трећине испитаника (38,7%). Спаљивање жетвених остатака директно на њиви законом је забрањен поступак, али резултати показују да га у Србији и даље спроводи петина пољопривредних произвођача (20,9%).

Треба истаћи да поред знања и еколошке свести, и инфраструктура значајно утиче на примену добре пољопривредне праксе. Иако је Србија ускладила законе из области заштите животне средине са директивама ЕУ, и даље изостаје њихова практична примена. Зато се тек око 20% празне амбалаже од пестицида прикупи у организованим поступцима, од стране произвођача, док око пет милиона комада тог опасног отпада најчешће заврши у најближем каналу или на суседној њиви; више од 10.000 литара различитих пестицида преко неадекватно испране амбалаже сваке године доспева у земљиште, површинске и подземне воде. Поражавајући је и податак да око 20% пољопривредних произвођача спаљује у сопственом дворишту празну амбалажу од пестицида, која се сматра опасним отпадом.

Велики проблем је и недостатак кафилерија а угинуле животиње представљају сталну, потенцијалну опасност као могући извори инфективног материјала и загађивача животне средине. Поред тога у Србији се дневно, по глави становника, генерише око 0,5 килограма комуналног чврстог отпада, од чега је од 60-80% биоразградив отпад. Данас та врста отпада чак и у руралним областима, где би могла да буде од користи, завршава на депонијама и представља додатни проблем за животну средину. Решавање ових проблема мора бити организовано на научним принципима, посебно базираним на могућностима искоришћавања отпада као ресурса за конверзију у корисне производе.

Након свега закључак је лако извести. Недостатак инфраструктуре, системски организоване производње, али и незнање и недовољно изграђена еколошка свест пољопривредника (што за собом повлачи нерационалност, немар и неефикасност), има за последицу повећану загађеност природне средине, сумњив квалитет и недовољну производњу, као и све већу цену хране.