Јохан Петер Франк: нова страница у односу између медицине и друштва

Јохан Петер Франк рођен је у Родалбену, у данашњој југозападној Немачкој, у трговачкој породици у којој је био најмлађе од тринаесторо деце. Рано образовање стекао је у језуитским школама у околини родног места, да би се затим запутио у Мец на студије филозофије. Ту се Франк сусрео са идејама и идеалима просветитељства и развио склоност ка пажљивом посматрању природе, што ће од тог тренутка постати темељ његовог целокупног рада. Понет жељом да се укључи у велики подухват примене нарастајућих научних сазнања у служби људског здравља и благостања, Франк затим одлучује да пређе на студије медицине, које ће успешно завршити у Хајделбергу и Стразбуру. Током првих неколико година по стицању дипломе, Јохан Петер Франк је радио као лекар у градићима своје родне провинције, али је веома брзо напредовао до звања дворског лекара грофовије Баден-Баден, а затим и до именовања за професора на Универзитету у Гетингену.

Једним делом услед слабог здравља, због којег му је била преко потребна топлија клима, Франк је убрзо одлучио да пређе у Италију, на Универзитет у Павији, где ће имати прилику да сарађује са неким од најзнаменитијих научника свог времена, као што су били Алесандро Волта и Лазаро Спаланцани - двојица дивова којима дугујемо неке од кључних замисли дубоко утканих у савремено научно сагледавање света. У таквој духовној клими Франк наставља рад на свом делу „Систем обједињене медицинске праксе", који је започео неколико година раније. Та књига ће временом нарасти до шест томова и осетно унапредити медицину у читавој Европи, како у практичном тако и у концептуалном смислу.

Након релативно кратког времена проведеног у Павији, Франк прелази у Беч, где управља свеобухватном модернизацијом главне градске болнице и бива једним од оснивача знаменитог патолошко-анатомског института. Одређено време провешће и у Руском царству, у Виљнусу и Санкт Петербургу, где ће успоставити нов, савремен план и програм студија медицине, потоњи стожер образовања будућих лекара и узор за многе универзитете у Русији и другим земљама. У време док је Француска господарила Бечом, Франк ће такође бити позван у Париз како би тамо разменио знања и искуства са угледним члановима државног медицинског савета. Своја схватања и погледе Франк је неуморно излагао не само у стручним круговима, међу лекарима, већ и у директном саобраћању са многобројним угледним личностима које је, током својих путешествија Европом, имао прилике да лечи. Међу Франковим пацијентима нашли су се тако, међу осталима, руски цар Александар I, Наполеон Бонапарта и Лудвиг ван Бетовен.

У свом приступу здрављу и болести, Франк је поклањао највећу могућу пажњу друштвеним чиниоцима и активно је заговарао свеобухватну хуманистички оријентисану улогу државе и друштва у унапређењу народног здравља - у чему је повремено ишао збиља далеко, те је чак предлагао и успостављање неке врсте „здравствене полиције". Између осталог, неуморно се залагао за одговарајуће животне и радне услове за раднике свих професија и профила, примену принципâ хигијене у спречавању зараза, проширивање и уређење зелених површина у градовима и увођење обавезних часова гимнастике у школама. Такође је међу првима увидео важност правилног вођења забелешки и пажљиве примене статистичких метода у медицини, што ће, између осталог, омогућити Игнацу Семелвајсу да, упркос скептичном и подругљивом дочеку већине колега, непобитно докаже пресудан значај хигијене у породилиштима у спречавању „бабиње грознице", односно сепсе која се често јављала након порођаја. Ово је за Франка било и од дубоко личног значаја, будући да му је супруга страдала управо од те болести.

Осим као лекар и борац за целовиту заштиту здравља и безусловно вредновање људског живота, Франк је остао упамћен и као велики љубитељ музике, а у раној младости је и сам певао у хору. Прича о његовом животу и раду уједно је и прича о Европи на прелазу из осамнаестог у деветнаести век, о једној ери мучних превирања, жестоких сукоба и жарких надања, скршених илузија и мукотрпних, али не и сасвим узалудних покушаја побадања барјака рационалног погледа на свет. Иако је медицина у међувремену напредовала крупним корацима, стекавши неслућене могућности, и без обзира на то што данас организовану здравствену заштиту универзално сматрамо неспорном тековином напретка људског друштва, многе од кључних проблема и тешкоћа с којима се читавог живота носио Јохан Петер Франк лако ћемо препознати у проблемима и тешкоћама нашег властитог доба - доба које му толико тога дугује. Мало би која мисао језгровитије исказала ову повезујућу нит од често цитиране реченице коју је овај јединствени лекар и мислилац имао обичај да понавља и истиче: „Највећи део јада који нас сналазе долази нам управо од нас самих".