Проблем форме: Андрићева лирска проза

Након што је лирска проза Ex Ponto објављена, група критичара ју је одбила уз објашњење да се својом формом опире и да није читљива ни у лирском ни у прозном кључу. А. Б. Шимић је Ex Ponto окарактерисао као дилетантску литературу и лирски фељтонизам. Све оне интимне, меланхоличне фрагменте којима су Мирослав Крлежа, Драгутин Прохаска и Милан Богдановић били фасцинирани, Шимић је хладно назвао „(...) смјесом од обичних опсервација и обичних афоризама и обичних рефлексија, од чега настају стилизирани ретци и иду све дотле док се не нађе какав ефекат за поенту".

И сам Андрић је често обезвређивао своје рано лирско стваралаштво, и видео га само као вежбу за каснији прозни рад. Ипак, публика и критичари и након готово једног века остају при мишљењу да је Андрић био велики и тамо где се себи чинио малим.
Иако је више пута изразио одбојност према жанру коме припадају дневници, мемоари и биографије, Андрићева медитативна проза јесте једна врста дневника. Али као и у путописима и есејистичким записима, писац је настојао у њој да избрише оно што је специфично дневничко: стварна имена, датуме, године и све оно што је чињеничко и приземно. Занимљив је Андрићев аутопоетички исказ о природи Знакова поред пута, јер дочарава пишчеву страст ка писању.

 „Ја бележим онда кад не могу то да не радим, кад ме прсти засврбе и кад осетим потребу да се поверим другима. ‘Знакови' су према томе, моја лирска исповест, то је нека врста унутарњих, душевних симбола који навиру и траже да их објасним. (...)То је реакција на читање, на путовање, на сусрете. Некад су то записи о времену, о лепој мисли коју сам од неких чуо, о речима и о којечему другом."

Андрићево рано стваралаштво у контексту међуратне књижевности

Неспокојство модерног човека међуратног доба тражило је флексибилне форме које не обавезују на константност и поступност. Писцу је била потребна жанровска слобода да би изражавао онда када најинтензивније осећа, када се присећа или када му је тешко. У делима друге и треће деценије 20. века напушта се приповедање о измишљеним догађајима, пустоловинама и згодама јунака. Долази до доминације личног, аутобиографског, интензивно проживљеног искуства.

Рат није само утицао на доживљавање стварности, већ је снажно бојио и стваралачке визије многих наших писаца, па и младог Андрића. Ex Pontо (поред дела Црњанског, Растка Петровића, Исидоре Секулић) потврђује напуштање приповедања у трећем лицу и наглашено одсуство традиционалних епских елемената. Иако реченица формално остаје уместо стиха, приметна је доминација звука и ритма који су сама одлика лирског.

Андрић се међу младим активистима и националним револуционарима свога доба истицао озбиљношћу, индивидуализмом и природом меланхолика. Његова исповедна лирска проза се само донекле проналазила у бурној дијалектици авангарде. Сетимо се доминантних одлика поезије тога доба - опредељења за слободни стих, наглашеног субјективизма, тежње ка трансценденталном, јаке теолошке компоненте, пригушене еротике, социјалне усмерености и револуционаризма. Карактер Андрићеве лирике није био формиран искључиво под утицајем авангардних импулса епохе. Јединствена форма Ex Pontа је била вид оригиналности и произилазила је из специфичне поетичке и лирске позиције самог писца. Исповедни карактер који примећујемо у раним Андрићевим записима опстаје у читавом делу. И када је мисао сазревала и навикавала се на тегобе живота и неминовност смрти, исповедање је остало исто.

Мудро је приметио историчар књижевности Предраг Палавестра у својој Књизи о Андрићу: „Континуитет Андрићевог лиризма, стваралачко претапање и мешање различитих лирских облика у тражењу најприкладнијег начина да се саопшти узнемирена и замишљена интимна исповест, доказују да Андрић није од лиричара постао епичар, већ, напротив, да је он лиричар увек био и остао, мада прерушени лиричар."