Летње рачунање времена

Рачунање времена и померање сата датира још из античког доба. Римљани су имали и посебан водени часовник са различитим скалама за различите месеце у години.

У модерно доба, када је Бенџамин Френклин, амерички научник, политичар и творац чувене Декларације независности живео у Паризу, написао је шаљиво писмо локалном журналу, предлажући да се Парижани буде у цик зоре, како би уштедели на свећама.

Нешто касније, 1895. године, новозеландски астроном Џорџ Вернон Хадсон предлагао је да се током лета два сата унапред помере часовници.

Британски градитељ Вилијам Вилит, као љубитељ боравка у природи и страствени играч голфа, годинама се борио да се у Британији прихвати летње рачунање времена, али није дочекао реализацију своје идеје.

Одлука о летњем рачунању времена донета је у јеку Првог светског рата, када су Немачка и Аустроугарска одлучиле да лети помере време за један сат унапред како би се стекла предност јутарњег сунца и сачувао драгоцени угаљ за ратне напоре.
Британија и многи њени савезници прихватили су ту идеју веома брзо, а Америка се летњем рачунању времена придружила 1918. године.

Када се рат завршио, многе земље су се вратиле на старо рачунање времена, а „летње" је поново усвојено током Другог светског рата, да би одмах по ослобођењу било одбачено. 

Нафтна криза 70-их година поново је вратила тај модел рачунања времена углавном у западним земљама са умереном климом, а у земљама близу екватора за тим није било потребе.
Већи део богатог света види предности у летњем рачунању времена и залаже се да тај модел потраје, а можда се и продужи, као што је то Америка урадила претходних година.
Земље Западне Европе уводе летње време седамдесетих година, да би се тај обичај 1996. године проширио на целу Европску унију.

Код нас је летње време почело да се рачуна 27. марта 1983, на основу одлуке владе тадашње Југославије. На летње време се прелазило крајем марта, а оно се завршавало у септембру. Касније се о летњем времену доноси закон, који је потом сасвим прилагођен прописима о летњем времену Европске уније.

У Сједињеним Америчким Државама летње време не примењују Аризона и Хаваји, а у Европи Исланд. 

У екваторијалним земљама обданица и ноћ трају углавном једнако те се померањем казаљки на сату ништа не добија. Слично је и са земљама крајњег севера, односно југа. У поларним подручјима обданица и ноћ трају месецима те манипулисање ранијим или каснијим устајањем не производи никакве резултате. Такав начин рачунања времена има и једну ману, то је прекоокеанска подела померања времена, која производи хаос у распоредима састанака.

Приредила Александра Стојановић