Како су рат и авангарда повезали српску књижевност с филмом

Почетак двадесетих година прошлог века значајан је за развој српске авангардне књижевности, ликовне критике, а тада почиње и српска историја филма. Појава филма променила је стваралачку перцепцију, а филмски језик је подстакао писце да модернизују прозни језик и стил. Рат, појава нове уметности и нове техничке могућности обликовали су српско експресионистичко стваралаштво.

Српска интелигенција у окриљу Париза

Многи наши ствараоци школовали су се у Француској након кошмарног ратног искуства и повлачења преко Албаније. Српска влада је искористила наклоност француских савезника како би заштитила младе ђаке, склонила их из рата и школовала у Паризу. Тај нови нараштај српске интелигенције пренеће, по повратку у отаџбину, и инспиративну искру авангарде, па самим тим и опчињеност филмом и поступцима филмског стваралаштва. Тако су и млади уметници Славко Воркапић и Бошко Токин боравком у Паризу 1916. године имали прилике да упознају магију авангардне уметности и европског филма. У бурним годинама Првог светског рата Париз је био попут живе уметничке колоније у којој се осећала снага надолазећег преврата, а духовни немири расли у ишчекивању почетка новог доба.

Токин се по повратку у Београд ангажовао као филмски критичар, желећи да пренесе своје авангардно искуство. Написао је први текст о филму Покушај једне кинематографске естетике (1920), а касније је покренуо и часопис Филм (прво у Загребу, а затим у Београду) и филмски клуб, у којем је био и Станислав Краков, један од главних представника српског кино-стила (тзв. филмског писања), писац романа Крила. 

Клуб филмофила 

Монтажа, као основно филмско стилско средство, темељни филмски поступак, била је кључан принцип у уметности авангарде и свим врстама које се граниче са књижевношћу. Занимљиво је да су српски књижевници одмах препознали снагу филмске изражајне форме и били међу првим српским филмским критичарима и теоретичарима. Њихова фасцинација могућностима које пружа филм била је донекле и покретачка сила српске историје филма.
Године 1924, иницијативом Бошка Токина, основан је Клуб филмофила који је бројао 120 чланова, међу којима су били Станислав Винавер, Драган Алексић, Станислав Краков, Коста Новаковић. Њихову фасцинираност могућностима филма најбоље је исказао Б. Токин у Експозеу клуба филмофила, представивши филм као „видљиву симфонију живота".

Само динамика филма може дочарати страхоте рата

Од Првог светског рата мења се и перцепција публике, па су мање тражени писци који објављују личне ставове, јер читалац верује својим очима, дакле, само ономе што види и што је очигледно. Моторизована апаратура даје оно што роман Стендаловог доба није могао да пружи ‒ брзину слика. „Огледало што се носи у котарици дуж пута" сада се налази у аутомобилу или у аероплану, а услед динамичке трансформације слика, гледалац се осећа као путник чија глава „као да ће се распрснути од притиска нагомиланих, само делимично и на брзину угледаних призора" (Октав Мирбо). Уметници авангарде осетили су потребу динамичног преношења ратне стварности, због чега су примењивали разне експерименталне технике, пре свега технику колажа и монтаже.

Монтажа, основно филмско стилско средство, пренела се у свет књижевности и постала водећи иновативни елемент и у прозном говору двадесетих година прошлог века. Многи наши авангардни писци упознали су законе рата кроз непосредно искуство, па се потреба за динамичним приповедањем јавила природно, јер је и њихова свест, испресецана грозоморним одбљесцима сећања, функционисала у ритму разарајуће хистерије и грозничаве брзине ратних деловања. Препознали су снагу филмске изражајне форме, и веровали да роман треба да се угледа на такву динамику приповедања како би приказао праву слику модерног света. Искуство рата и појава филма битно су одредили стваралачки манир српских авангардиста, који су ‒ да би приказали истину и пренели исцепкано, разорено, фрагментарно искуство ‒ користили нова средства.

Слика рата је наклоњенија филму него књижевности. Панорамске слике отворене борбе, тотал план који у истој секунди показује хиљаду појединачних сукоба, ефекат експлозије, брзе промене кадрова ‒ напетом оку дочаравају огољену слику рата. Књижевност раних двадесетих година је зато преузела и својој форми прилагодила поступке монтаже, кадрирања, кретања камере, као и светлосне и звучне ефекте. Тако је садејство књижевних и филмских поступака у авангарди изродило неке од најупечатљивијих уметничких слика рата.