Савиндан ‒ школска слава

Свети Сава, рођен под световним именом Растко, био је рашки племић из владарске породице Немањића, утицајни дипломата и први српски просветитељ и архиепископ аутокефалне српске жичке архиепископије, законодавац, књижевник и ходочасник, али пре свега, утемељивач српске цркве, државе и школства.

Дан када је умро, 27. јануар 1236. црква је установила као празник којим се обележавају његов живот и дело.

Свети Сава, као школска слава, слави се од 1840. године, на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу. У одлуци тадашњег Попечитељског просвештенија, представници државне и црквене власти прописали су да се Свети Сава проглашава за „патрона свих наших школа и да се најсвечаније прославља". Традиција школске славе одржавана је све до 1945. године, када је одлуком тадашњих власти укинута. Тек 1990. године почела је поново да се слави.

Као младић, Растко је од оца, великог жупана Стефана Немање добио на управу Захумље. Али убрзо одлази на Свету Гору, где се у руском манастиру Светог Пантелејмона замонашио и добио име Сава. Касније је, негде око 1198. године, са својим оцем, који се такође замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој Гори.

По Савином одласку, у Србији је убрзо дошло до рата за власт између браће Вукана и Стефана Немањића. После измирења око 1204. или 1205. године, позвали су Саву да их потпуно измири и он се вратио у Србију почетком 1208. године.

Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи да приближи својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. године вратио на Свету Гору. Године 1219. Сава је убедио Васељенског патријарха и цара у Никеји да одобре аутокефалност (самосталност) српске цркве са статусом архиепископије. Васељенски патријарх Манојло Први Цариградски именовао је Саву за првог архиепископа Србије.

Сава је остао архиепископ све до 1233. године, да би га тада заменио његов ученик Арсеније Први Сремац.

Два пута је путовао у Палестину. Приликом првог ходочашћа је подигао конаке за српске монахе у манастиру Светог Крста, недалеко од Јерусалима. Потом је откупио земљиште на брду Сион и ту сазидао манастир за српске монахе, док је у Акри, тада палестинском пристаништу, од Латина откупио Цркву Светог Ђорђа. Био је ктитор и дародавац манастира Светог Јована Богослова.

Приликом обиласка Сиона, са патријархом Атанасијем из Јерусалимске патријаршије архиепископ Сава је купио кућу Светог Јована Богослова, у којој се одржала Тајна вечера. То свето место је откупио од муслимана, а платио је златом и сребром које је добио од краља Радослава, свог синовца. Приликом другог боравка у Светој земљи, 1235. године, све своје задужбине, манастире и метохе поклонио је великој православној лаври Светог Саве Освећеног, којом су Срби управљали пуних 130 година. Походио је и даривао православни манастир Свете Катарине на Синају 1234. године. Ту је провео читав часни пост, молећи се за свој српски род и све хришћане.

По повратку са другог ходочашћа, на позив бугарског цара Ивана Асена II долази у Велико Трново, тадашњу бугарску престоницу. Ту је преминуо 27. јануара 1236. и био сахрањен. Његов синовац српски краљ Владислав, иначе зет бугарског цара Асена, после годину дана пренео је мошти из Великог Трнова у манастир Милешеву.

По повратку у Србију, краља Владислава дочекали су архиепископ Арсеније I, Савин ученик, свештенство, властела, као и велики број обичних људи. Маја 1237. године Савино тело је положено у гроб у Милешеви. Убрзо потом Сава је и канонизован.

Поштован још за живота, Савин култ је нарочито изграђиван након његове смрти. У средњовековној Србији његов гроб је постао место ходочашћа. Његово име постајало је симбол српског народа и свих очуваних вредности, а Савин култ се развио широм српских земаља. Привржен том култу, познати властелин Стефан Вукчић Косача себе је назвао „херцегом од Светог Саве", по чему је касније Херцеговина добила име.

У тешким временима ропства под Турцима Сава је међу Србима називан учитељем, просветитељем и новим апостолом. Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај.

Са његовим ликом на заставама, Срби су дизали устанке, сањајући о слободи. Као одмазду за један такав устанак, Синан-паша је наредио да се његове мошти из Милешеве пренесу у Београд, и ту спале, на Врачару, 1594. године.

Уништавајући им највећу светињу, Турци су желели да Србе потпуно обесвете. У томе нису успели. Напротив, не само да нису угасили свест о светитељевом култу у народу него су га још више укоренили. Свети Сава је постао свесрпски симбол. Национални светитељ, симбол љубави, вере и наде.