Прича о Њутну и јабуци

Иако је мало вероватно да се баш тако догодило, та слика, која је већ вековима дубоко укорењена у популарној култури, свакако завређује да се на тренутак замислимо над асоцијацијама које нам буди.

За разлику од многих популарних митова о славним научницима и великим открићима, прича о Њутну и јабуци је, како се чини, једним делом истинита. Постоји, наиме, сведочанство Њутновог биографа Вилијема Стуклија, ком је научник уистину испричао како га је, док је испијао чај у сенци јабучних стабала, посматрање јабуке која пада окомитом путањом потакло да се упусти у размишљање шта је то што нагони ствари да падају, и да притом увек, ако их ништа не омета, падају баш правом линијом повученом ка тлу. Оно што, међутим, код Стуклија недостаје јесте било какав помен да је јабука Њутну пала баш на главу. Очигледно је да је тај унеколико комичан елемент придодат причи знатно касније. Популарности легенде лако је могло допринети и то што она несумњиво призива снажну и богату, у неку руку чак и библијску симболику ‒ јер плод дрвета сазнања се традиционално замишља као јабука.

Догађај са јабуком одиграо се 1666. године у воћњаку на имању Њутнове мајке у Линколнширу, где се двадесеттрогодишњи Њутн склонио од куге која је те године харала Енглеском. Било је то две деценије пре објављивања Њутновог капиталног дела Philosophiae naturalis principia mathematica, познатијег просто као Principia ‒ књиге која, по многима, означава почетак модерне физике. Несумњиво је да је Њутн, на путу ка разумевању гравитације, био вођен колико сопственим оригиналним размишљањем толико и открићима претходника које ће сам означити као џинове на чијим је раменима стајао. По мишљењу многих историчара и научника, укључујући и Стивена Хокинга, кључни подстицај за откриће гравитације Њутну је дошао од трећег закона планетарног кретања Јохана Кеплера ‒ и тај подстицај је вероватно био далеко важнији него јабука. Постоји, међутим, једна димензија приче о Њутновој јабуци коју је лако превидети у данашње време, када се већ у основној школи учи о силама у природи, међу којима је гравитација прва откривена. Концепт силе био је, наиме, у Њутново време још увек у повоју.

Како нас је у надалеко славној сентенци подсетио Ернесто Сабато, Њутново запажање у воћњаку и блесак разумевања који му је ‒ уколико јесте ‒ уследио, нису се тицали толико саме појаве да јабуке падају колико идеје да је оно што је учинило да јабука падне пред Њутновим очима ‒ не нужно на главу ‒ иста сила која чини да Месец вечно кружи и никад не пада. То је универзална сила која делује на све ствари ‒ не само на све ствари на Земљи већ и на Земљу саму и све што се налази у бескрајним космичким пространствима.

Дивовски корак Њутновог људског ума није се састојао само у схватању свеопштег карактера силе гравитације, већ и у томе што је открио (експериментално потврдио!) да је ова сила сразмерна производу маса тела која се међусобно привлаче и обрнуто сразмерна квадрату раздаљине међу њима. Наука је тиме први пут у историји стекла егзактан математички опис начина деловања једне силе. Такав опис је, између осталог, темељ небеске механике ‒  дисциплине која нам и данас омогућава да предвидимо кретање небеских тела, али и путање ракета, васионских бродова, сателита и истраживачких сонди сачињених људском руком. Од Њутна до данас низали су се спектакуларни успеси у предвиђању појава које дугујемо познавању закона гравитације, а међу првима се нашло славно откриће Њутновог пријатеља Едмонда Халеја да су комете виђене 1531, 1607. и 1682. године у ствари једна те иста комета чија се путања може докучити прорачунима и која се стога мора вратити у близину Земље 1758. године. То се и догодило, на запрепашћење свих, са изузетком малобројних који су у то време били свесни огромног домашаја нове физике.

Но, као што је наш велики научник Михајло Пупин волео да подсећа своје студенте, Њутново откриће законитости по којима се гравитација влада још увек не означава да смо разумели саму природу те силе или да знамо одакле она потиче. Одговор на то питање и данас је у средишту научних истраживања. Гравитација ‒ сила која је покренула Њутнову јабуку на њен судбоносан, макар и метафоричан пад ‒ главно је поприште на којем се две најзначајније научне теорије двадесетог века ‒ теорија релативности и квантна механика ‒ међусобно сукобљавају, ускраћујући нам тиме кохерентан опис стварности. Пред овим великим изазовом, који многи физичари сматрају и најзначајнијим актуелним научним проблемом, данашњи интелектуални потомци Исака Њутна ‒ попут међународних тимова окупљених око младе и обећавајуће теорије квантне гравитације у виду петљи ‒ упорно настављају да трагају за неким новим јабукама надахнућа.