Kраниотомија у древној Кини

Дуго се сматрало да су у древној Кини за лечење повреда главе и главобоље користили само методе традиционалне медицине. Међутим, анализом лобања и мумија старих три и по хиљаде година, научници са Бостонског универзитета дошли су до сасвим другачијег закључка.

Најстарија кинеска мумија са траговима краниотомије датира 1615 година пре нове ере. Гробница у којој се налазила мумија Кинескиње пронађена је 1930. године, али је отворена тек 2005. године.

Научници су открили да је рупа у лобањи направљена још током њеног живота, а особа је живела још неких месец дана након захвата. Глатке ивице коштаног ткива око шупљине указују на процес оздрављења након краниотомије. Та процедура подразумева прављење рупа у лобањи или уклањање њених фрагмената ради смањења интракранијалног притиска.

Докази о постојању краниотомије могу се пронаћи и у кинеским књижевним делима. У „Три царства", роману о дешавањима из трећег века наше ере, написаном у 14. веку, император Цао Цао удара мачем у свето дрво, а онда почињу несносне главобоље. Император је тада позвао познатог Хуа Тоа, легендарног лекара и оца кинеске хирургије. Прегледавши цара, Хуа То је донео одлуку да му пробуши рупу у глави јер је узрок бола, по његовом мишљењу, био тумор. Цао Цао се томе успротивио, осудио лекара на смртну казну и наредио спаљивање свих његових записа о медицини, а тај део романа потврђују и историјски извори.

Занимљиво је да не постоје докази да се краниотомија у Кини вршила у 18. и 19. веку, али научници тврде да то не значи да је поступак у потпуности избачен из праксе. Наиме, одсуство те методе лечења може се објаснити и културним табуом, и коришћењем акупунктуре или биљне терапије. Разлог би могао бити и конфучијанизам, по коме је тело свето, па га не треба скрнавити током живота а ни после смрти.

Према речима неурохирурга Емануела Бинелија са Универзитета у Бостону, проценат преживелих људи са карактеристичним шупљинама у лобањи био је једноставно превисок да би се приписао немедицинским оштећењима која потичу од неког тупог предмета или другог хладног оружја.

Са друге стране, неки научници сумњају у Бинелијеве тврдње. Међу њима је Џон Верано са Универзитета у Њу Орлеансу који је проучавао појаву краниотомије код других древних народа. „На основу описаних примера, претпоставка да је краниотомија у древној Кини вршена са 100 одсто успешности може се веома тешко прихватити", каже Верано.

Према његовим речима, за коначне закључке који указују на неуспехе тих процедура потребни су недвосмислени докази да су то трагови коришћења медицинских инструмената. У супротном, постојање краниотомије се може оповргнути и урођеним недостацима или повредама које су настале, било да су разлози били медицински било ритуални.

У Европи је сличну процедуру описао Хипократ који је живео у 5. и 4. веку пре нове ере, а касније и његов староримски колега Гален.  

„У средњовековној Европи је постојало уверење да се лудило развија од постојања камења и ђавола у мозгу, те да се тело, бушењем шупљине у лобањи, може ослободити од демона", додаје Верано.

Трагове сличних хируршких захвата пронашао је тим руских научника у Горњем Алтају. На три лобање које припадају скитској култури, а потичу из периода 500‒300. године пре наше ере, пронађени су, такође, трагови краниотомије.

Приредио Бранислав Јарић