Јован Стерија Поповић ‒ писац огромне креативне моћи и снаге запажања

Јован Стерија Поповић, чувени комедиограф, сатиричар, писац огромне креативне моћи и снаге запажања, бавио се многим пословима: писао је уџбенике, радио на просветном законодавству, организовао просветни и научни живот, средио Народну библиотеку и покренуо мисао оснивања Музеја и Друштва српске словесности.

Прва половина 19. века, у којој је живео и стварао, представља доба пресудних револуционарних превирања у европском друштвеном животу. Одраз тих збивања осетио се и у Војводини. Ту је српска буржоазија снажно напредовала економски, стварала кадар научних и књижевних радника и подизала разне просветне и културне установе да би се, културно оснажена, могла лакше одржати у економској утакмици са развијенијим буржоазијама, аустријском и мађарском. Национално освешћена, демократична и политички издигнута, она се борила против поробљивачког аустро-мађарског феудализма и заносила мишљу националног ослобођења.

Као драмски писац Стерија је био условљен својом епохом и средином која је културно стремила навише, а нарочито пионирским напорима позоришних радника и драмских писаца у 18. веку и почетком 19. века. Зато је он, захваљујући, наравно, својој огромној уметничкој надарености, само велика и сјајна синтеза и скоковит резултат крчилачких прегнућа и успеха претходне епохе. Али он је створио српски национални репертоар и зато њему припада слава оца српске драме и позоришта.

Под утицајем М. Видаковића Стерија је написао два сентиментално-романтична љубавна романа „Бој на Косову" (1828) и „Дејан и Дамјанка или Паденије босанског краљевства" (1830). 

У истом духу и стилу је писао и своје историjске драме и трагедије, које такође нису прешле међу његова времена. Писао их је на основу грађе из Рајићеве „Историје" и народне епике. Но његове драмске идеализације и илустрације древне прошлости, иако уметнички и сценски углавном неуспеле, плениле су некада срца и национално и романтично одушевљених малограђанских гледалаца јер су одговарале њиховом књижевном укусу, схватањима и идеолошким стремљењима. Усто су убрзале стварање позоришне публике и организовање сталних позоришта. Тиме су оне у националноваспитном погледу извршиле значајну историјску мисију. Данас су предмет књижевне историје.

Приредио: Бранислав Јарић