Да ли је диригент Херберт Фон Карајан још на диригентском трону?

Одабрао је дириговање. Можда зато што му је, док је још био мали, отац купио читав један оркестар да се с њим игра. Можда зато што му дириговање пружа најбољу прилику да задовољи своју неодољиву потребу за потчињавањем околине. Имао је при том у виду оркестар, а добио је више: потчинио је себи и публику, сваку са којом је дошао у контакт. Док је био директор Бечке опере, социјалистички посланици у парламенту оптужили су га да води Оперу као апсолутистичку монархију. Али он не може друкчије; и мисли да има право.

Када је о том реч, могло би се претпоставити да Карајанову вољу предводи жеља за тријумфом у тренутку окончања јавне егзибиције. И не, и да.

Не - јер његова озбиљност за пултом открива једно изванредно уметничко поштење које музички акт уздиже до церемоније одавања почасти уметности у целини. Нема параде, нема ничег излишног, нема уступка театралности ни у гесту, ни у програму, ни у интерпретацији.

Да - јер се мора претпоставити да жеља за дефинитивним тријумфом стварно постоји. Где је наћи, са киме је поделити? Очигледно само са најдостојнијим. Дакле са самим собом. За аутентичну личност степен сопствене сатисфакције неупоредиво је важнији од спољашњег успеха. У томе нема ничег необичног. Говорећи о скромном понашања генија, Шопенхауер је одавно приметио да само наивни мисле како изузетан човек може не бити свестан сопствене вредности. Али, разуме се, може се приказати како му до тога није стало.

Тако смо дошли и до најзначајнијег мотива у самој суштини Карајановог управљања оркестром: до очигледне доминације центрипеталних психолошких струја, што је свакако парадоксално ако се има у виду да је дириговање увек до сада схватано као емисија једне централизоване енергије у више спољних праваца.

Но у томе и јесте ствар. Питање је да ли Карајан уопште „диригује" у класичном смислу те речи. Пре би се могло рећи да он симулира ту вештину и да то чини прилично рђаво, као филмски глумац у улози која му не одговара. Његова манипулација телом и рукама није само сумњиве естетске вредности, већ је и често технички некоректна. Једна мала анкета којуи сам спровео међу београдским оркестарским музичарима показала је да они без припреме не би могли свирати са Карајаном, јер не би разумели његове покрете.

Шта дакле ради? Рекао бих да у ствари слуша. Пажљиво, крајње концентрисано, слуша оно што је пре тога припремио отворених очију, а потом и његови покрети као да су само спонтана реакција на доживљавање музике. Али, разуме се, ти покрети, праћени неодољивим флуидом Карајанове личне емоције, умножавају се визуелном реверберацијом и стварају атмосферу потпуне идентификације интерпретатора и инструмента - оркестра, тако да је немогућно одредити шта их раздваја, и у ком тренутку. Али за такву уметничку црну магију потребно је имати оркестар као што је Берлинска филхармонија, која је још 1955, нешто после Фуртвенглерове смрти, изабрала Херберта фон Карајана за свог „доживотног музичког шефа". Не знам о чијем се животу ради - диригента или оркестра.

На свом првом гостовању у Београду, Карајан је извео доста конвенционални програм немачке музике: Моцарт, Бетовен, Вагнер, Брамс. Свако од ових дела изазвало је утиске које смо описали и свако је допринело понекој речи у овом тексту. Најнеобичније је звучала Моцартова Симфонија А-дур (К.С. 201), изведена као мек лирски излив неког сасвим непознатог расположења композиторове личности. И авангардна музика из године 1808, Бетовенова Пасторална симфонија, доживела је неку врсту метаморфозе, по свој прилици сасвим оправдано: личила је на музику за филм који још није снимљен - а стим и на већи део савремене музичке продукције. Зато ми се можда није ни допала.

Ако, на крају, овај запис изгледа као да је његовом аутору све потпуно јасно, онда то није, бар у једном погледу. Карајан, наиме, признаје своје српско порекло по мајчиној линији, мада не прецизира да ли то сматра за своју предност или за недостатак.

Ни после најинтензивнијег размишљања нисам могао пронаћи добру везу између главних карактерних, психолошких и физичких особина Карајанове личности са бар једним бројем његових полуземљака, осим тога што се налазе на раду у Немачкој. Но ипак је добро ако то остане једини неуспех покушаја приласка великој уметничкој фигури.

Замишљам како Карајанов двосед ишчезава у случајно ведром небу изнад београдског аеродрома. Увиђам да су ми ближи били космонаути."