Жене и насиље, 2. део

Кампања се одржава сваке године, а датира још од 1991, међутим, Србија јој се придружила прошле године. Невладине организације у Србији биле с ревносније у том погледу.

У мање развијеним државама обичаји и утицаји патријархалног су врло јаки, тако да је борба за женска права и у 21. веку у одређеним подручјима ‒ пионирски рад. Један од најдрастичнијих примера  свакако је генитално сакаћење или „обрезивање жена" (како то називају у самим заједницама где се тако нешто обавља), којем је било подвргнуто између сто и сто педесет милиона жена у Африци и земљама Средњег истока. Сваки дан тако се и даље осакати око 6000 девојчица. Сакаћење се обавља над девојчицама које имају између четири и осам година, оштрим предметима (стакло, жилети, ножеви, маказе) без анестезије и дезинфекционих средстава. После тога жене трпе последице целог живота - јављају се стални болови, долази до развијања различитих болести, стерилитета, а није реткост ни смртни исход.

То је обичај који има дугу традицију и тешко га је искоренити, а разлози зашто се то уопште чини су: да би се обележио прелазак од девојчице до жене, да се жена може удати, да јој се ускрати да доживљава сексуално задовољство. Проблем је што се то и даље наставља, јер се делом брани као чин припадништва одређеној заједници. Патријархалне стеге којима се и данас оправдавају одређени злочини и даље су присутне. Тако се, без обзира на забране и увођење закона, и даље врши насиље над женама због мираза у Бангладешу, Пакистану, Индији, Непалу, а неретко жене бивају убијене, или изврше самоубиство.

Сведочанства о томе можемо пронаћи редовно у дневној штампи: „Индијска полиција је спасла 40-годишњу жену коју је породица њеног мужа држала затворену у мрачној, влажној соби 15 година због тога што није донела довољно велики мираз". Полиција је саопштила да је сирота жена Мадави Дас била нага и закључана у тој просторији кад је полиција провалила уз помоћ комшија. 'Морали смо да је сместимо у душевну болницу пошто су године изолације утицале на њено ментално здравље', изјавио је Сиди Нат Гупта, полицијски службеник. Истовремено, ухапшени су муж и још два члана породице."

Данас су још увек присутна и традиционална убиства због части, ако се посумња да је жена „осрамотила" породицу, а казна за то је најчешће посипање киселине по лицу.

Насиље у овом облику доводи се у везу углавном са мање развијеним земљама; трговина људима у оквиру које је најизраженија трговина женама и децом догађа се у многим земљама. Према последњим подацима Уједињених нација, сваке године 700.000 жена буде жртва трговине. Подручје Централне и Источне Европе, а посебно земље бивше Југославије током и након рата, били су обележени као места на којима се та трговина одвијала. Због тога, женске невладине организације из тих земаља добар део активности управо посвећују директној помоћи жртвама и сталном упозоравању на величину проблема. Жртве се продају у сврхе сексуалног искоришћавања - бивају затваране, злостављане, одузимају им се документа. Саме тешко могу да се спасу, а проблем је тим већи што трговина људима представља организован криминал и неопходно је заједничко деловање женских организација, представника државних власти и међународних организација.

Насиље над женама које се може препознати у скоро свим земљама и културама јесте силовање. У већини закона силовање је обележено као криминални чин, али често се догађа да извршиоци не буду кажњени. Један од разлога што се у неким државама, иако постоји законски оквир, проналази начин да се избегне његова примена, јесте јак утицај патријархалне културе. Други разлог је што и жене саме не пријављују силовање - понекад зато што не познају довољно законе, али у већини случајева у страху од реакције околине, па чак и оне најближе. Осим тога, посебан облик сексуалног насиља ‒ силовање које се догађа у брачној заједници ‒ најтеже је разоткрити и осудити. У већини случајева и кад се води судски процес жена ‒ жртва насиља постаје још једном жртва, јер без обзира на пресуду реакција јавности може бити потпуно другачија.

Поред сексуалног насиља жена доживљава често и насиље у породици. Насиље у породици се одвија кроз стално психичко и физичко злостављање жртве, а спасавање од насилника  тешко успева. Жене се тешко се одлучују на одлазак од насилника због осећаја срамоте, економских разлога, недостатка подршке, али и ради заштите деце.

У свету међународне организације се храбро залажу за поштовање људских права и апелују у случају кршења људских женских права и насиља над женама. Активисти и активисткиње тих организација свакодневно упозоравају на случајеве насиља у земљама широм света, али и указују на начине борбе против насиља. Amnesty International (AI) у свом програму захтева укидање имунитета на насиље над женама, укидање дискриминаторских закона, бржу имплементацију међународних закона, и јачи утицај на промену социјалних ставова који толеришу насиље над женама.

Да би овај проблем био решен, морају у свакој земљи бити усвојени одговарајући закони, мора постојати иницијатива и на државном и на локалном нивоу, треба да буду обучени државни службеници/службенице како да препознају ту врсту насиља и одупру му се, а неопходно је и да се обезбеде сигурне куће за жртве насиља и одговарајућа друга помоћ. Како би се могло деловати на ширем плану и изван граница појединих држава, Уједињене нације су 2000. године усвојиле Протокол о превенцији, елиминисању и кажњавању трговине људским бићима, који представља допуну Конвенције Уједињених нација против транснационалног организованог криминала.

Такође, требало би да буде санкционисано подстицање на насиље над женама. Током оружаног сукоба, иако постоје бројне конвенције и документи различитих међународних организација, увек долази до тешког кршења људских права. У оквиру тога и организована силовања нису реткост. Тешко је спречавати угрожавање живота и кршење људских права током рата, па се зато жене позивају да више и организованије раде на образовању за мир и изграђивању културе мира, јер само на тај начин могу да допринесу спречавању великог броја људских жртава.

Акциони план ЕУ наглашава област заштите жртава криминала, укључујући жене које су претрпеле насиље и гениталну мутилацију и а усвојена је и Стратегија ЕУ за борбу против сексуално и родно заснованог насиља, којом се предвиђа и ефективни оквир за политику борбе ове врсте, укључујући закон о криминалу, који би укинуо заувек гениталну мутилацију у Европи.