„Скјапарелијево“ слетање на Марс: успех у неуспеху

Лендер је добио име по италијанском астроному из деветнаестог века Ђованију Скјапарелију који је, премда заслужан за многа открића, попут оног да су метеорске кише изазване крхотинама комета, највише упамћен по пажљивим посматрањима Марса. Уз иронију која нипошто није ретка у историји науке, данас је Скјапарели убедљиво најславнији по ‒ грешци у преводу.

Реч је о познатом неспоразуму са америчким астрономом Персивалом Лоуелом до којег је дошло када је у Скјапарелијевим извештајима италијанска реч canali, која означава природне формације попут вододерина, преведена на енглески речју canals, која упућује на вештачке творевине попут канала за саобраћај или наводњавање. Tа једноставна забуна умногоме је допринела бујним фантазијама о животу и цивилизацији на Марсу. Фантазије су потрајале све до „хладног туша" који су донели снимци америчке сонде Маринер 4, начињени 1965. године, показавши људима први пут Марсов беживотни, пустињски пејзаж. Потоња историја истраживања Марса донела је, међутим, и сазнања да на овој узбудљивој планети ипак има воде и да је она у далекој прошлости можда била сасвим гостољубива за живот налик земаљском. Стога нипошто није неприкладно то што је мали лендер, послат да утре пут великом самоходном возилу ExoMars које би ускоро требало да крстари Марсом у потрази за назнакама о животу, понео управо Скјапарелијево име.

Иако је још увек рано за доношење коначних закључака о томе шта је пошло наопако при „Скјапарелијевом" слетању, научници мисије су већ обзнанили да је главни разлог нежељеног исхода непланирано искључење ретроракета намењених да успоре спуштање лендера, услед квара неког сензора или главног рачунара. Претходно су најосетљивији кораци слетне процедуре ‒ одвајање лендера од орбитера, усмеравање на слетну путању и отварање великог падобрана ‒ протекли у најбољем реду. Без обзира на горчину разочарања због тога што им је тренутак великог славља које по правилу прати сваки сигнал успешног слетања на друге планете овог пута остао ускраћен, стручњаци су сместа нагласили да је мисија ипак далеко од фијаска ‒ и то не само зато што њена друга компонента, орбитер који ће испитивати Марсову атмосферу, наставља да функционише оптимално. „Скјапарели" је, наиме, од почетка замишљен као експеримент намењен прикупљању података који ће бити драгоцени у планирању будућих слетања. Иако није остао читав, мали лендер је тај задатак углавном обавио, будући да је контакт са контролом мисије потрајао све до последњих тренутака, чиме је обезбеђено одашиљање мноштва корисних информација.

Огромну вредност таквих информација лакше је сагледати када се подсетимо чињенице да се више од половине свих досадашњих покушаја слетања на Марс завршило хаваријом, као и да је практично све досадашње успехе остварила Америчка космичка агенција. Европа ће, дакле, морати још мало да причека на прво меко приземљење на Црвену планету, као и Русија, још један од партнера у подухвату ExoMars, у којем учествују научнице и научници из великог броја земаља. Коначан суд о вредности искуства које је донео „Скјапарели" изрећи ће, како се чини, званичници земаља чланица Европске космичке агенције у децембру ове године, када ће донети одлуку о додељивању неопходних додатних средстава буџету мисије ExoMars, чије се лансирање тренутно планира за 2020. годину. Премда свесни да би судбина „Скјапарелија" могла да утиче негативно на ову одлуку, научници свих профила укључени у велики подухват истраживања Марса, чувајући ентузијазам, подвлаче да космичка истраживања, упркос свим тешкоћама и трошковима, обогаћујући ризницу научних сазнања човечанства и приближавајући нам загонетне светове ‒ неспорно доносе дугорочну добробит читавом људском друштву.