Око: Србија између „Рамонде“ и „Гнезда орловог“

Надметање којим су се бавили само фанови, музички и модни познаваоци, ове године постало је полигон за политичке поделе, за сукоб традиционалиста и модерниста – због песама које се повезују са КиМ и српским страдањем у Првом светском рату.

Драган Илић сматра да Србија „воли да се дели", као и да је ово био само још један згодан повод за поделе.

„За разлику од других подела, у којима смо сад до гуше – политичких, националних и других у погледу визије будућности Србије – сада смо добили још једну поделу – која је с једне стране можда згодна дистракција од ових озбиљнијих тема којима се у овом тренутку бавимо или не бавимо, а требало би да се бавимо“, истиче Илић.

Додаје да нема одговор која је песма „више српска“, а да га све ово подсећа на жестоке борбе између „Ђокиста“ и „Микиста“ која се водила још у настајању популарне културе на овим просторима, а које су водили љубитељи Ђорђа Марјановића и Микија Јевремовића.

„Дуализам неопходан“

Бранко Росић истиче да је у ствари у поп култури дуализам неопходан, још од „Битлса“ и „Ролингстонса“, преко „Блура“ и „Оејзиса“, „Смака“ или „Бијелог дугмета“, Точка или Бреговића и тако даље.

„Дуализам је увек био. Код нас, у последњи време с друштвеним межама и већим бројем медија, долазимо до учитавања. Природни дуализам у поп култури, овде поприма нека нова тумачења и дефиниције, а није ништа ново”, напомиње Росић.

Срђан Гарчевић, подкастер и блогер, који сматра да је песма Гнездо орлово требало да представља Србију на „Песми Евровизије“, признаје да је песма Рамонда лепа, али да је опредељење за Бресквицу и њену песму „више принципијелно“.

„Бресквица је освојила највећи број гласова. Пре целе ове приче имала је највећи залет. И чини ми се да некако можемо да причамо о култури дуализma, да је то увек постојало, али чини ми се да  је њена песма, а донекле наравно и Теодорина, врста одговора на тренутне изазове које ми имамо као друштво“, наводи Гарчевић.

Додаје и да је у песми Гнездо орлово препознао жељу за повратком коренима који су били изгубљени, али са друге стране и врло битну тему која нас доста тишти, пре свега око КиМ, као и националног оживљавања и потребе за надом. 

„Слично се може наћи и у песми Теја Доре са симболиком рамонде. Песма је добра, музички сасвим солидна, али ми је некако жао зато што поново постоји осећај да је аутентични народни глас био прегласан од стране људи, који увек некако се труде да то спутају, да се претварају да су експерти, а то је фрустријуће“, додаје гост Ока.

Музика – политика – нација

Драган Илић сматра да је „Евросонг“ један добар и забаван шоу, а да то што учитавамо је наш проблем, али да, иако се деклеративно изјашњава као неполитична манифестација, „Песма Евровизије“ јесте дубоко политична.

„Почев од тога да имамо старе и нове чланове, попут старе и нове Европе, па преко система гласања и комшијског гласања. Увек смо знали да наша тренутна спољна политика има одраз у броју гласова, у поенима које добијамо од комшија. Победа Украјине је била политичка. И ове године имате ситуацију са Израелом. Не може се ту побећи од политике“, тврди Илић.

Као ТВ критичар, Илић подсећа да поред Супебоула у Европи је највећи живи спектакл „Еворсонг“, последња оаза живог телевизијског преноса – зато је драгоцена и показује да телевизија још увек може да окупи публику.

„Прича о томе која је песма више српска је наше унутрашње питање, које  можете да пребаците на сваку могућу тему у Србији“, додаје Илић.

У песми Гнездо орлово нигде се јасно не помиње, али се наслућује да се песма односи на КиМ, док песма Рамонда јасно говори да је реч о симболу страдања у Првом светском рату, што је и сама Теја Дора рекла да јој је било инспирација.

Росић истиче да имамо жестоко учитавање у поп културу и да је „Песма Евровизије“ за нас озбиљнија него за друге учеснике, или бар овогодишњи избор песме.

„Нигде нисам видео, није било дато као конкурс за песму, па где има више Србије. Као да ставите 200 грама овога, 300 грама онога, па је то идеални састојак“, истиче Бранко Росић.

Гарчевић пак, сматра да учитавање „српскости“ није нешто што је потекло од оних који подржавају Бресквицу, већ да су то урадили противници који су тврдили да је њена песма „пројекат службе“, „саундтрек за будући Косовски бој“, „нови Видовдан“ и тако даље.

„Мислим да заправо није учитавање, да кажем са стране, шта год то значило, 'патриотске опције', већ од одређене групе људи који све морају да тумаче идеолошки, теоретски. Заправо је онда мало нефер причати о томе да ли ви осећате да је ово српскије, или не. Поента је у томе да друга страна има проблем са нечим, то јест, мора да мери, је ли нешто превише српско, или премало српско“, наглашава Гарчевић.

Зло(употреба) музичке традиције

Гарчевић сматра да је Бресквица и њена песма оцењена као „најсубверзивнија“ само због прихватања популистичког духа и мелодије за коју је још Владимир Дворниковић тврдио да нас дефинише, односно да показује наше национално благо.

Драган Илић напомиње да се у јавности појавило и тумачење да је, с обзиром на то да су негативне реакција из Албаније, Приштине и Хрватске на Бресквицу, у којима се тврди да је песма геноцидна, њена песма оцењена као „српскија“.

„Поделе су увек биле код нас – од фудбалских клубова до победника и губитника у музици, као и сумња у регуларност. Јер увек је било 'шта народ хоће, доле фотељаши‘. Сад имамо жири и народ који је рекао своје, а неки мрачни жири који оспорава народну вољу. Имамо матрицу која је била и матрица и у политици и можемо коментаре за 'Песму за Евровизију' да ишчитавамо историјски са политичким гибањима у Србији осамдесетих“, напомиње Бранко Росић.