Светски дан танга – Загрљај који се плеше и плес који вас грли

Не само плесачи, и музичари су инспирисани овим жанром. Тако настају нови савремени састави („Готан проџект“, „Отрос ајрес“, „Наркотанго“) и они који свирају традиционални танго у новим аранжманима („Оркеста романтика милонгера“, „Соло танго оркеста“).

У Србији такође стварају уметници наклоњени овом музичком правцу. Најпознатији су „Тангуанго квинтет“, „Танго џез квартет“ и „Белтанго квинтет“. На плесним вечерима наступају оркестри уживо или ди-џеј врши одабир и прави специфичан распоред музике за плес. Плеше се уз традиционалну или савремену танго музику, електротанго, али и друге музичке жанрове.

Аргентински танго је заснован на импровизацији и непосредној комуникацији кроз покрет. Пружа велику креативну слободу и може да се плеше уз све врсте музике јер у њему нема шаблона. Због тога ни данас не застарева, већ надахњује људе различитих генерација и музичких афинитета.

Танго није само део аргентинске традиције. Настаје на подручју Буенос Ајреса, али под утицајем различитих култура које се услед историјских околности тамо сусрећу. Већ почетком двадесетог века плеше се широм Европе, а између Првог и Другог светског рата танго стиже и у Србију.

Данас представља глобални културни феномен. УНЕСКО је 2009. године прогласио танго делом светске културне баштине и доделио му статус културног добра од посебног значаја за човечанство.

Танго је присутан у делима многих стваралаца. Један од најзначајнијих аргентинских писаца, Хулио Кортасар говорио је о тангу као музици његове младости, која носи изванредну лепоту и једноставност. Занимљива је и чињеница да се писац познат превасходно по прозним текстовима представио као песник на танго албуму Trottoirs de Buenos Aires.

У Србији танго такође привлачи пажњу књижевника, па тако Милош Црњански у преписци бележи да је играо танго у Бечу, а помиње га и у роману Дневник о Чарнојевићу.

У Аргентини, коју су Шпанци колонизовали 1542. године, афрички робови су плесали кандомбе и свирали бубањ који су звали танго. Кандомбе се вековима играо на аргентинском подручју и сматра се претечом танга.

Утицај јужних ритмова осећа се и данас у танго музици, нарочито оној бржој, која се назива милонга. Крајем 19. века, под медитеранским утицајем, појављују се прве танго нумере, у почетку сировије, каткад ласцивних текстова, да би кроз деценије настале песме високих естетских квалитета, које су будиле интересовање композитора класичне музике.

Уз музику, током двадесетог века развијаће се и плес познат широм света. Од двадесетих година прошлог века настају песме уз које се и данас плеше. Нарочито су значајни оркестри златног доба танга, чија музика је и сада омиљена на плесним вечерима. Такозвану велику четворку чинили су оркестри Хуана Д'Аријенца, Анибала Тоиља, Освалда Пуглијезеа и Карлоса ди Сарлија.

Светски дан танга обележава се 11. децембра на дан кад је рођен Карлос Гардел, певач који је изазвао револуцију у танго музици својим изузетним вокалом. Његове интерпретације допринеле су популаризацији танга и учиниле га светском звездом. Гардел је аутор стихова једне од најнежнијих танго песама, Por una Cabeza, коју је изводио својим тамним баритонским гласом.

У Аргентини је средином 20. века танго био забрањиван, па му је чак и у матичној земљи претио заборав. Поново постаје светски популаран захваљујући Астору Пијацоли, аргентинском композитору, бандонеонисти и вођи оркестра, који је створио жанр tango nuevo, уносећи елементе џеза, класичне и филмске музике.

Танго се у Србији поново плеше од деведесетих година, а данас је све популарнији. У Београду и другим већим градовима отварају се школе аргентинског танга. Институт „Танго натурал“, са средиштем у Београду и огранцима у Бањалуци и Колашину, највећа је танго заједница у Европи. Организује бројне међународне фестивале и локалне плесне догађаје.

Нарочито је значајан фестивал "Belgrade Tango Encuentro", који из године у годину посећује више од хиљаду људи из целог света, а Београд у мају постаје средиште културе. То су дани непрестаног плеса уз живу музику, сусрета са интернационалним плесним звездама и свакодневног уживања у танго загрљају.

Мистерија танга дешава се у загрљају играча, који тренутке плеса описују као измештеност из реалности, као доживљај узбуђења и смирења у исто време. Посматрачи танго виде као префињен, елегантан, страствен плес или као страст тела и душе. Учитељи плеса говоре о њему као o игри у којој два тела плешу као једно. Танго јесте све то. И управо ту можемо пронаћи одговор на то због чега је танго и даље тако популаран и изазован за све већи број заљубљеника у овај плес.

Танго карактерише богатство различитих емоција. Неке композиције су изразито ритмичне, енергичне и веселе, а неке нежне и мелодичне. Често у истој песми налазимо више ритмичких слојева. У популарној култури нарочито се истиче драматика танго музике. У филму Танго Карлоса Сауре приказује се управо тај страствени, сценични део овог плеса. И у позоришту, нарочито у мјузиклима, веома често наилазимо на елементе танго музике и плеса, нпр. у чувеним бродвејским хитовима Forever Tango и Chicago.

Плесачи кажу да је за њих танго, не само узбудљив плес, већ и начин живота. С обзиром на то да спада у најзахтевније друштвене плесове, изискује посвећеност, али заузврат, заљубљеници у овај плес потврђују – пружа велико задовољство. Део живота данашњих тангероса и тангера чине путовања на различите плесне фестивале и одлазак на плесне вечери.

Танго је један посебан вид језика тела и уметнички надахнуте, невербалне комуникације која омогућава да се људи из различитих крајева света кроз њега сретну и разумеју.