Ник Кејв, свештеник љубави, туге и беса расплакао Тврђаву

За све љубитеље гитарске музике друго вече Егзита је свакако протекло у знаку Ника Кејва и његовог бенда „Бед сидс“. Још једном је потврђено да је Егзит музички центар света захваљујући звездама које посетиоци имају прилику да чују на овом фестивалу.

Монументално и потресно

Тешко је ових дана бити Ник Кејв, због породичне ситуације кроз коју пролази овај, несумњиво највећи музички уметник данашњице. А као да је икада било лако бити Ник Кејв? Од катакомби Мелбурна, сивог неба над Берлином, сунца Сао Паула, до данас, Ник је претурио преко главе силна искушења, поноре и надања, али је увек, и у свађи са Богом и Луцифером, налазио времена да људима да шансу да пробуде „боље анђеле“ у себи, како је волео да говори.

Изгледало је да је 2018. нашао своје „боље анђеле“, јер тадашњи концерт завршен је са гомилом младих људи на Главној бини, који су (за многе загрижене кејвовце) певали неуобичајено мирне и хармоничне песме, у некаквој колективној литургији око које су се окупили и верници и атеисти, а Кејв је био локални жрец, свештеник нове религије. И тихо смо отишли у ноћ са спокојем у души и Push the Sky Away.

Ништа од тога није било исто четири године касније на истом месту. После погибије и другог сина, од оног Ника остала је само иста фризура и исто одело. Појавио се из дубина, заборављених дубина Никове душе, онај бунтовни и бесни Кејв из 1987. Већ у самом старту било је јасно, на фуриозном почетку са Ready for Love и There She Goes My Beautiful World, да се Кејв ипак неће предати силама таме из прошлости, упркос болу с којим се носи као човек.

Уводне две песме су показале да ће се он и даље борити за љубав у коју верује, али не више спокојем и хармонијом, него као бунтовник. Троје госпел певача су нас инстантно вратили у фазу The Good Son и у његово „поновно рођење“ после пакла дрога, када је око 1990. године, почео да се занима за госпел музику, као и на албум Abattoir Blues/The Lyre of Orpheus из 2004. Такође, култна Jubilee Street је у последњој фази упала у бесно убрзање, на изненађење публике. Ник је понављао и убацивао речи Boom, Boom, Boom и Cry, Cry, Cry у сваку другу песму – јасан знак да је пун бола и суза које не пушта, и пун беса да би испуцао шаржер у судбину.

Уследили су ванвременски класици као што су Tupelo, расправа са Богом о добру и злу The Mercy Seat, па затим Red Right Hand, коју је прославила серија Peaky Blinders (јер се црвена десна рука налази на застави Северне Ирске), а васкрсла је бесна и брза City of Refuge, која се савршено уклопила у бес и бол који је Ник емитовао, ипак све време проповедајући да верује у љубав. Пола публике се расплакало када је, без икаквих Кејвових вербалних интерполација, свима постало јасно како је стари Аустралијанац достојанствено све време носио у себи бреме губитка, и како је све то „прорадио“ као уметник на позорници.

Ник Кејв овај пут није изводио хрпу младих људи на стејџ да би заједно певали, у „религијској екстази“ – нема он сада снаге за то, па чак ни за њихову љубав. Извео је једног, хиперталентованог младића, коме ће певање у дуету са Кејвом бити хајлајт живота. Руке су додиривале Кејвове руке (и ногавице), а опет, по ко зна који пут, Ник је постао светац у амфитеатру који је добио обрисе својеврсне цркве. У којој је он проповедао о бесу, тузи, а највише о љубави, као апостол „нове вере“, иако је он сам поборник старе.

Монументално и потресно. А када је на крају најавио да је ово један од последњих концерата „на дуже“ (можда и у каријери – надамо се да не!), и када се обратио свом бенду са "The Bad Seeds, see you around!" – могло се чути како срца пуцају а очи публике се пуне сузама.

И заиста, када погледате датуме турнеје, видећете да ће бити још 18 концерата и онда је – крај. Ник се сели у Аустралију и са Warrenom ће свирати још мало и тихо, а онда ће се затворити. Да ли ће икада изаћи са новом уметношћу као плодом нових осећања, или ће му коначно бол затворити песничка уста и одузети његову „Орфејеву лиру“, видећемо.

Довиђења, Ник! Надамо се да није и збогом.

Жикица Милошевић