Жељко Лучић поново у Београду, открива да му повремени доласци пријају

После три године Жељко Лучић, светски познати оперски певач, поново је у Београду. За Дневник је говорио о осећањима пред наступ у Мадленијануму, али и о повлачењу са сцене и ситуацији на светској оперској сцени.

Овацијама га испраћа публика Метрополитена и највећих европских оперских кућа. Критичари цене његов продоран глас и елегантно изражавање, и што скоро три деценије поуздано и веродостојно тумачи Вердијеве ликове.

Излазак на сцену у Београду за Жељка Лучића је сасвим друга прича.

– Сваки наступ је својеврсни изазов. Волим ово што радим, волим музику и да изађем и певам. Поготово после дуже паузе, као што се дешава са Србијом и Београдом. Онда се лепше осећам. Осећам се као на почецима, а тај осећај сам већ скоро заборавио. Тако да ми, с времена на време, долазак у Београд годи.

Ми замишљамо Ваш живот гламурозним, колико су гламурозне и сцене на којима певате. Како изгледа Ваш дан пред наступ?

– Могу одмах да вам кажем да је то далеко од гламура. Ми певачи имамо неке своје законе и начин живота којег морамо да се придржавамо. Назовимо га аскетски начин живота, јер скоро да је тако. Значи, дисциплина.

Опера је у време ковида претрпела значајне губитке. Реч је о великој и скупој машинерији која готово да је стала. Међу уметницима који годину и по дана нису радили је и Жељко Лучић. То је била раскрсница, а наш баритон је кренуо даље. Данас има уговоре до јула наредне године са операма у Франкфурту и Паризу и са Метрополитеном.

Неки медији су пренели да се повлачите са сцене?

– Рецимо да после дуге вожње кроз тунел који није осветљен ви ипак на крају видите зрачак светлости и обрадујете се. Значи, потпуно се промените, отворе вам се зенице све се некако лепо рашири и загреје, и онда том водиљом, тим путем идемо.

Зрачак те светлости биће Жељко Лучић са сопранима Драганом Радаковић и Сањом Анастасиом на сцени Мадленијанума 5. октобра.