Дејан Цукић: Убиство Ленона је крај ере предводника, сада се подилази публици

Чињенице кажу да је извесни Марк Чепмен, по занимању радник обезбеђења, месецима планирао да убије Џона Ленона и да је у неколико наврата долазио пред хотел „Дакота” у Њујорку где је музичар живео са супругом Јоко Оно и сином Шоном.

Тог 8. децембра 1980. Ленон и Јоко позирали су чувеној фотографкињи Ени Лејбовиц за насловну страну часописа Ролингстоун. После тога Ленон је дао интервју за радио и онда су се, око пет после подне, запутили у студио да заврше неку песму.

Чепмен их је пресрео док су улазили у лимузину и замолио Ленона да му потпише тек издату плочу Дабл фантази. Чак је касније причао да је Ленон био изузетно љубазан и да га је питао да ли још нешто може да уради за њега, док је лимузина чекала.

„Као да је осећао нешто сумњиво у вези са мном", говорио је касније Чепмен.

После неколико сати Ленонови су се вратили у хотел, а Чепмен их је сачекао иза стуба близу улаза, што није било необично јер су се многи обожаваоци и новинари редовно окупљали око хотела.

Ленон га је, наводно, приметио и препознао, али је наставио ка улазу, и Чепмен је тада извадио револвер и брзо испалио пет метака од којих су четири погодили Ленона, који је успео да се отетура до рецепције и прозбори „упуцан сам".

Марк Чепмен је мирно сачекао полицију, са подигнутим рукама, а када га је унезверени рецепционар упитао да ли зна шта је урадио, мирно је одговорио:

„Знам, упуцао сам Џона Ленона."

Тако је обезбедио себи место у историји, вероватно једно од мрачнијих.

Нама је остало да се питамо како би свет и, посебно, музика изгледали да се Чепмен ипак предомислио као што је урадио два месеца раније.

О Џону Ленону причали смо са једним од најбољих познавалаца Битлса, човеком који је превео две књиге о Ленону и као прави фан обишао најзначајнија места повезана са Леноном и Битлсима, рок музичаром Дејаном Цукићем.

Да ли се сећаш где си био када си чуо да је Ленон убијен?

Јако добро се сећам. Те вечери је група Булевар у којој сам био имала наступ у Загребу. У једном клубу који се зове „Лап”, у ствари „Лапидариј”. То један подрумски простор са неким луковима који је јако подсећао на фотографије из времена почетака Битлса и Каверн клуба.

То је било време њу вејва, Булевар је био „Несташни дечаци" и те форе. Али сам ја те ноћи носио једну мајицу, онако, црну са кратким рукавима, врло у духу времена, али је била та Битлс Магритова јабука на њој. То је био мој мали испад у том тренутку у односу на новоталасну сцену.

Пошто нисмо имали много пара, путовали смо возом назад, одмах после свирке. Путовали смо целу ноћ и дошли смо у Београд рано ујутру. Улазим у стан, још увек сам живео код родитеља, и прво што чујем је глас Ђоке Вјештице са радија како саопштава ту вест.

Први утисак је био као и за милионе широм света, потпуни шок. Онда почнеш да радиш неке глупости. Сећам се да сам после извесног броја исплаканих суза, а пошто сам имао на зиду своје собе четири постера Битлса из Белог албума, на Ленонову слику ставио црни флор. То је била прва идиотска ствар коју сам урадио.

Ленон и Макартни нису променили само музику већ светску културу. За протеклих 40 година Макартни је снимио 16 албума, не рачунајући живе плоче и филмску музику. Шта је свет изгубио у ових 40 година без Ленона?

Сигурно не толико албума пошто је Макартни чувени радохоличар. Ленон није био толико вредан у смислу жеље за сталним радом, али смо свакако изгубили једну занимљиву музичку каријеру која би текла неким другим током.

Албум који је снимио пред саму смрт говорио је о његовој зрелости, спремности да уђе у неки рок за старије. Снимио је албум који су на почетку критичари дочекали на нож. У то доба новог таласа и свега он је певао о љубави према жени, о љубави према сину, о породичном животу.

То су рок критичари дочекали са негодовањем. 

Али после тог трагичног догађаја и тај се албум боље продавао и доживео и другачија тумачења. На њему има фантастичних песама које показују да би он и музички могао много тога да дâ.

Ленон је био активан на разне начине, и политички не само као музичар. Где је оставио највише трага?

Ја највише на његову каријеру гледам кроз рад у Битлсима, чак и овај разговор смо почели тим неким супротстављањем Ленона и Макартнија. Али ја волим да о њима говорим као о симбиози двојице изузетно талентованих али потпуно различитих људи.

Оно што су они имали, та нека рок култура која се створила на темељу успеха и креативности Битлса и Боба Дилана, можда, тих шездесетих година била је та једна култура предводника. То су људи који раде неке ствари које и на знају да ли ће бити популарне, али раде јер им се то ради. Досадно им је да раде нешто што су радили претходно.

Ако гледамо Битлсе или Ленона самог као аутора од She loves you до Strawberry Fields foreverод 1962. до 1966. је застрашујући и импресиван. Такав музички развој и вођење публике ка нечем новом ми данас не можемо да приметимо.

На неки начин, шта год да мислимо о атентату на Ленона, да ли прихватамо неке теорије завере или мислимо да се ради о суманутом чину ток неког „обожаваоца", за мене он симболично представља прелазак из културе предводника у културу следбеника. И то не само у музици.

Неки људи који су предводили у разним областима неке ствари као да су се склонили или су били склоњени од људи који пре свега ослушкују шта ће бити популарно и шта ће бити добро прихваћено од најшире масе, па онда раде на тај начин.

Да ли ту онда Ленон недостаје, као неко ко би био нека референца? Не морам да радим шта други раде, али зато сви гледају шта ја радим.

Заиста то што зовемо рок културом се темељи на ономе што су Битлси поставили. И због успеха и због тих путева које су отворили. Увођења неких других хармонија, европских хармонија у амерички рокенрол, преко отварања ка индијској музици, експеримената са звуком које су радили у студију када су одлучили да више не свирају концерте. Много тога у данашњој рок култури почива на њима.

Да ли би Ленон и Макартни сарађивали на песмама да Ленон није убијен? Или да одемо и даље, да ли мислиш да би се Битлси опет окупили?

Готово сам сигуран да би то било, али сад ћу рећи једну јерес, можда ми је и мало драго што до тога није дошло. Јер, каријера Битлса оваква каква је, савршена је и неукаљана, као да ју је неки саврешени сценариста писао.

Чак и последњи албум који су снимили, Еби роуд, се завршава стихом „на крају љубав коју дајеш је једнака љубави коју примаш" и то у песми која се зове „Крај". То је једна савршено заокружена каријера и било би можда и штета.

Али, просто не верујем да би одолели. Дошла су нека друга времена када је свирати уживо постало много пријатније него у њихово време. Они су престали да свирају пред публиком зато што се нису чули од силног вриштања.

Читав тај стадионски рок се потом развио тако да су концерти постали врло удобни и за саме извођаче. Да не занемаримо и то да су извођачи заиста почели да зарађују огроман новац на тим концертима. Постоји прича у књизи Била Вајмена, басисте Ролингстонса, где он каже да је први озбиљан новац зарадио тек осамдесетих кад су почели са стадионским турнејама. 

Вероватно би они поклекли под тим притисцима. Из моје перспективе не ради се само о Ленону и Макартнију који би вероватно радили песме у студију заједно. Концерт Битлса није концерт Битлса без Ринга и Џорџа. Ринго би сигурно потрчао, за Џорџа већ нисам сигуран. Можда и би, јер је крајем осамдесетих имао један албум који се доста окретао звуку Битлса. 

На крају крајева направио је супер групу са Бобом Диланом, Травелинг вилбурс. Можда би уместо њих имали нове Битлсе.

Која је твоја омиљена Ленонова песма?

То је занимљиво јер је то песма око које су се Ленон и Макартни спорили. Када читате њихове интервјуе, када причају шта је ко урадио то је доста једностано и једнозначно се зна шта је чије, шта је заједничко. Али има једна песма за коју Макартни тврди да је он урадио музику, а Ленон каже „не, не то је моја песма цела".

Ради се о песми In my life са албума Rubber Soul. То је мени заувек вечита песма Битлса. Некако је сваки пут чујем на други начин.

Ми је доживљавамо пре свега као песму носталгије према граду у којем су одрасли. Али ја сам је у једном тренутку, поставши родитељ, доживео и као родитељску песму. Она говори о љубави какву до тада писац односно певач није препознао. Када доживљавам љубав као нешто што је сасвим ново. Ја мислим да свако ко је родитељ зна шта је то.

Волео бих једном да ту тезу изнесем пред Џулијаном Леноном, да га не би стално давили са песмом „Хеј, Џуд" коју му је чика Пол написао.

Бавио си се новинарством, доста озбиљно. Да ти се указала прилика да нешто питаш Џона Ленона, има оних конференција где сваки новинар има право на једно питање. И кажу, mister Cukić, your question, шта би питао?

Мистер Цукић би у том тренутку пао у несвест или заплакао или нешто. Ленону, Макартнију па чак ни Рингу или Џорџу не знам шта бих могао да кажем осим хвала вам за живот који имам.