Сандра Перовић о Канском фестивалу: Бљештавило и ноншалантност на црвеном тепиху, али и пушке на готовс

Додељене су и награде престижног фестивала. Драма Анора Шона Бејкера о младој егзотичној плесачици која се удаје за сина богатог руског олигарха проглашена је за најбољи филм 77. Канског фестивала. Велику награду освојило је остварење All We Imagine As Light, док је награда жирија отишла филму Емилија Перез.

Шон Бејкер је на додели награда рекао: „Овај циљ сам имао 30 година, сада имам 53 године живота, шта даље?“

„Увек има нагађања и увек је неколико филмова у оптицају као потенцијални добитници најпрестижније награде на светским фестивалима, то јесте дефинитивно Златна палма, јер Кански фестивал и даље стоји чврсто на пиједесталу као фестивал са највише самопоуздања, али то самопоуздање некако долази оправдано, имајући у виду ко се све ове године појавио у Кану“, рекла је Перовићева.

Међу онима који су посетили овогодишње издање престижног фестивала су Џорџ Лукас, Френсис Форд Копола, Мерил Стрип, Феј Данавеј…

Сандра Перовић је прокоментарисала и аутора најбољег филма: „Шон Бејкер је један током последњих десет година од највећих критичара савременог америчког друштва. Он је амерички независни редитељ, и српска публика имала је прилике да гледа његове филмове и пројекат Флорида и Ред рокет, односно Црвена ракета који је приказан на јубиларном 50. ФЕСТ-у. Он је током читаве своје каријере некако имао у фокусу бављење дисфункционалним породицама, људима са маргине, појединцима са маргине и сексуалним радницима“.

Радња победничког остварења одвија се у сиромашном делу Њујорка, између вила руских олигарха

„Урнебесни смех је био током трајања филма Шона Бејкера, аплауз током саме пројекције и већ када видите да филмски критичари, новинари и публика тако реагују, знате да постоје индиције да ће освојити неку од награда, и да ће словити за фаворита. Наравно, увек постоје филмови који такође имају потенцијала, добијају добре критике, некада и лоше“, рекла је уредница Забавног програма РТС-а.

Додала је да јој је жао што филм Паола Сорентина, респектабилног италијанског редитеља, Партенопе, није добио ни једну од награда.

„Једну од улога у овом филму игра Оскаровац Гери Олдман, тачније игра Џона Чивера, америчког писца. Једноставно, то је филм који одише лепотом у сваком кадру. Ужелели смо се таквих филмова, прављених у маниру најбољих представника италијанског, рецимо, неореализма и уопште пунокрвних филмова како су правили Бернардо Бертолучи, рецимо. Паоло Сорентино је настављач те најбоље традиције италијанског филма. Ту је направљена неправда“, објаснила је.

Каже да и критика и жири некада не препознају на прави начин остварења која то ипак заслужују.

Копола ће пунити биоскопе

Говорећи о насловима за које се очекује да ће у наредном периоду пунити биоскопске сале, Перовићева наводи да је интересантан повратнички филм Френсиса Форда Кополе, Мегалополис: „То је филм за који сам сигурна да ће пунити биоскопске дворане, без обзира што га је критика сасекла. Али ви у том филму видите све оно што треба да има један озбиљан пројекат. Он је уложио 120 милиона својих пара, продао своју винарију. Дакле, човек је за своје паре урадио тестаментарни филм, оно што је он желео да уради“.

Кански фестивал је доделио три Златне палме. Једну је добила Мерил Стрип, другу Џорџ Лукас и трећу Студио Гибли.

„Заслужено! Те Почасне Златне палме су увек једна добра пригода да се награде људи који то заслужују, који у времену и нових технологија и вештачке интелигенције дакле, стварају и праве чуда и анимације. Почасна Златна палма јесте престиж. Највећа ствар се догодила синоћ када сте видели да Џорџу Лукасу Почасну Златну палму за животно дело додељује Френсис Форд Копола. Дакле имате на сцени у исто време две легенде“, рекла је Перовићева.

Трудила се да свима покаже колико је обична жена – Мерил Стрип

Мерил Стрип се појавила на Канском фестивалу после 35 година, а Сандра Перовић каже да се глумица на догађају трудила да свима покаже како живи обичним животом и како је ни њена деца не доживљавају као диву светског филма.

Перовићева је још издвојила и филм Марчело мио посвећен Марчелу Мастројанију, у којем његова ћерка Кијара Мастројани и Катрин Денев, њена мајка, играју саме себе.

Креације са црвеног тепиха нису најјачи утисак

И ове године пажњу публике су осим филмова привлачиле и различите креације на црвеном тепиху. Перовићева каже да су на њу ипак утисак оставиле појачане мере безбедности.

„Јесте мало непријатно када пролазите улицом или око фестивалске палате и видите војску која држи аутоматске пушке на готовс, није свеједно јер, колико год да помислите у том тренутку – Да, сигурни смо, овде је војска – не осећате се пријатно. Тако да мој утисак је тај, да је тај ниво безбедности био већи него икада.

Дакле, поред свог тог бљештавила и те ноншалантности на црвеном тепиху испред дворане Лимијер, јесте тај неки утисак около, ти обручи, ти прстенови“, поделила је утиске Сандра Перовић и додала: „Један мој добар колега је рекао, седели смо након једне пројекције – Питање је да ли ћемо ми можда следеће године седити на овом фестивалу и пратити га“.