Зачуђујуће плитко или запањујуће амбициозно – Кополин „Мегалополис“ поделио критичаре

После 40 година настајања, пројекат Мегалополис Френсиса Форда Кополе коначно је премијерно приказан на филмском фестивалу у Кану – уз поларизоване критике које су филм називале „запањујуће амбициозним“, „апсолутним лудилом“ и „збуњујуће плитким“.

Мегалополис, који је у четвртак увече приказан у Кану уз седмоминутне овације, био је најишчекиванија премијера због свих година почињања и прекидања снимања, као и због барокне, провокативне премисе о „политичким амбицијама, генијалности и сукобљеној љубави ” где „судбина Рима прогања савремени свет који није у стању да реши сопствене друштвене проблеме”.

Осамдесетпетогодишњи Копола, редитељ филмова Кум и Апокалипса данас, финансирао је филм са 120 милиона долара сопственог новца. У њему глуми Адам Драјвер као архитекта и научник који је добио Нобелову награду по имену Сезар Каталина,који је наизглед добио моћ да контролише време и простор након научног открића. Велики део филма врти се око његовог великог плана за „утопијски грађевински пројекат“ под називом Мегалополис, који се коси са циљевима градоначелника Цицерона (Ђанкарло Еспозито).

У филму такође глуми Џон Војт као Хамилтон Крас III, који има аферу са водитељком ТВ вести Вау Платинум (Обри Плаза) и Шаја Лабаф као Красов унук, политичар по имену Клодио Пулчер.

Критичар Гардијана, Питер Бредшо у својој рецензији описује научнофантастичну сагу као „меганадувену и мегадосадну” и „страствен пројекат без страсти... пун средњошколских истина о будућности човечанства”.

Критичар Волчера написао је да Мегалополис „понекад изгледа као грозничаво размишљање прерано рођеног детета, потераног и заслепљеног и можда помало изгубљеног у свим могућностима света пред њим“.

„Не постоји ништа у Мегалополису што би изгледало као нешто из 'нормалног' филма", написао је Билџ Ебири. „Ликови говоре архаичним фразама и речима, мешајући делове Шекспира, Овидија и у једном тренутку правог латинског.“ У једној сцени, Драјвер у потпуности рецитује Хамлетов чувени монолог „бити или не бити“. „Зашто? Нисам баш сигуран", написао је Ебири. „Али сигурно звучи добро."

На новинарској пројекцији у Кану, према писању Њујорк тајмса, филм је добио мета-преокрет када је један од присутних почео да поставља питања Драјверовом лику, који је одговарао са екрана.

„Мегалополис изгледа скоро као да је ХБО-ов Рим преписало хиљаду мајмуна, а неки од њих су чак исправљали правопис“, написао је Џејсон Горбер из АВ клуба. „Чисти, нефилтрирани уметнички интегритет Мегалополиса мање подсећа на римске приче него на грчке које изазивају охолост и иронију, што неће бити никакво изненађење за свакога ко је обратио пажњу на Кополину непоновљиву каријеру.“

Друге критике су биле позитивније. Дедлајн је филм назвао „нешто као неред: непослушан, преувеличан и претенциозан“ – али је такође похвалио његову „чисту дрскост“ као „дело мајсторског уметника који је, попут Каравађа, преузео Ајмакс као платно ”.

Њујоркер је описао Мегалополис као „агресивно опојан, тврдоглаво нелогичан и запањујуће оптимистичан” у рецензији која је хвалила његова „запањујуће дирљива задовољства” – укључујући споредне ликове које играју Лоренс Фишбурн и Кополина сестра Талија Шајр.

Холивуд рипортер пише да је то филм који мучи самозадовољство, иако је на крају „забаван, разигран, визуелно заслепљујући и обасјан дирљивом надом за човечанство“. Индивајер је отишао још даље. „Филм нам не показује толико будућност филма колико подстиче нашу жељу да је има“, написао је критичар Давид Ерлих, који је Мегалополис такође назвао „трансцендентно искреним манифестом о улози уметника на крају једног царства“.

Реакција, можда, подсећа на Кополину монументалну ратну драму Апокалипса сада из 1979. која је такође имала веома драматичан производни процес и изазвала је страствене, опречне критике на премијери у Кану пре него што је на крају добила Златну палму.

Мегалополис је недавно обезбедио дистрибутере широм Европе неколико дана уочи своје премијере у Кану, иако су америчка права још увек неизвесна.