Документарни филм РТС-а „Сав тај панк“ приказан на Импулс фестивалу у Ријеци

Филм Сав тај панк, редакције Документарног програма РТС-а, прати развој панк сцене на подручју бивше Југославије, а радња се одвија паралелно у четири града – Београду, Новом Саду, Ријеци и Љубљани.

Филм нас подсећа како смо живели, размишљали, коју музику смо слушали, и где су сада представници панк-сцене. Пропитује се статус панка као музичког и животног правца и повлачи паралела са његовим статусом данас.

Премијери у Ријеци присуствовали су редитељ Слободан Симојловић и дизајнер звука Александар Зоричић који су се пре пројекције обратили многобројним гледаоцима.

„У време годишњице панка, 40 година од настанка панка на простору бивше Југославије, појавило се много филмова о панку, из разних углова. Најчешће су то углови новинара, репортера, понекад и угао неког старог панкера. Ово је један филм који је добрим делом заснован на полицијској архиви, добрим је делом из угла полицајца и о томе како су полицајци тада видели панк, како су видели могуће претње од панка“, нагласио је Слободан Симојловић уочи ријечке премијере.

Поред тога, у филму је дата једна занимљива комбинација тога како су настајале прве организације које су биле изван система.

„Постојао је Савез социјалистичке омладине, па чак и ако сте ишли у неко културно-уметничко друштво, све је било јако добро организовано и надгледано. Прве неке слободне организације у култури су заправо те организације бендова, односно организације панк бендова“, додао је редитељ.

„Било је занимљиво како у том тренутку, када постоје неке изоловане радио станице, омладинске радио станице или новине, заправо настаје веза унутар Југославије. Kако настају те комуникације, како се то догађало, како се то преносило, како су ти људи путовали, како су сазнавали једни за друге и читав низ механизама које је државни апарат покретао у том тренутку не би ли целу ту ствар надгледао и испитао колико су заправо сви ти људи организовани против тадашњег система” рекао је Симојловић.

На питање како он памти то време, Симојловић је рекао да је у то време био ученик основне школе и да му је мотивација да се бави овом темом било то што је провео две ноћи у полицијској станици само зато што је имао мали беџ „Секс пистолса“. То је за полицију био довољан знак да је писао графите, познато слово "А".

„Онда је почела и та прича да панкери цртају кукасте крстове, што је речено на некој седници комитета и онда су они испитивали нас, тадашње основношколце… То је било нама доста интересантно, да смо ми у центру пажње… на пример да су нас тајно фотографисали док смо на тим панк окупљалиштима, да су имали наше фотографије, да су добро познавали свакога од нас. Замислите сада друштво у којем полиција прати неке тинејџере. Ја сам тада имао непуних 14 година, када се то догодило“, наводи редитељ.

С друге стране, напомиње Симојловић, први панкери су управо долазили из Ријеке.  

„Kада видите све те сцене, онда вам ти људи постају значајни. Онда вам ти људи постају нека браћа на улици. Онда имате потребу да комуницирате. Бирали смо на неки начин хероје и да смо добро изабрали показује и тај отклон од 40 година. Сви ти људи су некако занимљиви без обзира на то шта су данас. Јесу ли учитељи разредне наставе или директори некаквих подузећа“, закључује Слободан Симојловић.