Филм „Ја капетан“ – шта зна младост шта је немогуће

Тешко је да и у првим кадровима филма двојица 16-годишњака Сејду и Муса не освоје ваша срца. Као и сви дечаци тих година живе са много снова, али у њиховом случају са мало могућности које им Дакар пружа.

А остварење њихових снова је Европа – која је довољно близу да се држи на длану и о њој машта преко телефона, али фрустрирајуће далеко. Не и недостижно, како они мисле.

„Европа није онаква каквом је ви замишљате“, бивају упозорени Сејду и Муса, али они се на то не обазиру и крећу пут остварења својих снова. А пут је тежи него што су могли и да замисле.

Филм Ја капетан (Io Capitano) премијерно је приказан на Филмском фестивалу у Венецији, где је Матео Гароне освојио награду Сребрни лав за најбољу режију, а Сејду Сар проглашен за најбољег младог глумца. Био је и у трци за Оскара за најбољи међународни филм.

„Желео сам да прикажем феномен за који смо сви уверени да га познајемо под другачијим светлом, како бих показао људима да није ствар само у чамцима који долазе на обалу“, рекао је редитељ у Венецији.

Ово свакако није први пут да се мигрантско питање поставља на филмском платну, али је Гароне успео управо оно што је желео – да причу исприча од самог почетка и покаже колике муке се пролазе док се не дође до чамаца и бродова и домогне Средоземног мора.

Велику помоћ при писању сценарија пружио је Мамаду Куаси чија је трогодишња борба да из Обале Слоноваче стигне до Европе умногоме одредила главну причу остварења Ја капетан. Он сада живи у близини Напуља и посредује у разговорима италијанских власти и миграната који стижу у ту земљу.

Не треба ни објашњавати који је мотив за настанак оваквог филма, јер су бројке крајње упозоравајуће. Десетине хиљада миграната из Африке преминуло је у покушају да се домогне Европе. То и мајка упозорава младог Сејдуа, али шта зна младост шта је немогуће.

А колика је жеља најбоље илуструје ходање кроз врелу Сахару, док око себе видите оне који су постали свесни да није само жеља довољна, али и сцене мучења у затворима либијске мафије.

Тешко је немати кнедлу у грлу док сведочите шта све човек може да издржи и колико да истрпи. Редитељ гледаоце у томе уопште не штеди, а и зашто би?

Филм на тренутак нуди бег у фантазију као чини се какав кратак предах од свих тих тешкоћа стварности.

Иако филм Ја капетан приказује бруталан поглед на човечанство, он је прожет искреним наступима. Главни актери воде причу тако људски, чисто и невино, стварајући прави контраст свим нехуманостима на које наилазе.

„Било је веома важно показати свету кроз шта су прошли, како би коначно дали глас људима који обично немају глас”, истакао је редитељ.

Пут од Сенегала, преко Малија, Нигера и Либије пун је изазова, а када се дође до брода и Средоземног мора ту је ново искушење – преузети кормило своје судбине, али и стотине оних који деле ваше жаље, а то је тежак задатак за једног тинејџера.

Филм Ја капетан завршава се двосмисленом поруком и то баш на месту где би један филм могао да почне. Јер надомак обала Старог континента тек креће борба за остварење европског сна.