Милан Марић: У серији „Пад“ не играм Жарка Лаушевића, већ лик који је моја и редитељева креација

Серија Пад је рађена по мотивима аутобиографске књиге Жарка Лаушевића. Књига је била почетна тачка и оквир приче је остао исти као у књизи, али односи унутар тога, као и поједини догађаји су прилагођени, наглашава Милан Марић. 

„Није тачно назначено у које време се дешава радња серије, али негде смо ми држали да је то 1993. Несрећни догађај је почетна тачка и од тог догађаја почиње заправо серија и некако иде до процеса суђења и прве пресуде“, додаје Марић.

Једним делом радња серије се одвија у затвору, међутим, напомиње гост Београдске хронике, поједине сцене јесу снимане у правом затвору, али већина сцена је ипак снимана у студију.

„То нам је доста и олакшало некако и сам рад и начин на који смо могли да радимо. Некако смо били издвојени у миру и могли смо да функционишемо онако како смо желели.“

Марић признаје да му је улога у овој серији била огроман изазов, и то не само њему, већ и целој ауторској екипи која је имала задатак да најпре прилагоди књигу у форму телевизијске серије од осам епизода, развући причу у осам малих филмова који имају нит коју прате.

„С друге стране, мени јесте био изазов, поготово после Томе Здравковића су сви били некако сумњичави, са том идејом прво Тома па сад Жарко. Али овде је заправо ствар у томе што ја не играм Жарка Лаушевића, него играм фиктивног лика по мотивима његове књиге. Лика који је делимично фикција, која је наша креација, моја креација, креација мене и Бојанова као редитеља“, истиче Марић.

Напомиње да се са проблемом тумачења ликова познатих људи први пут сусрео када је у Русији тумачио лик Сергеја Довлатова.

„На факултету учите да градите лик из различитих углова, да некако имате тај један брисан простор који ви попуњавате и цртате и одређујете тог човека ког би требало да играте. А овде, тај сусрет са тим да ви играте неку личност која је постојала и јесте, она вам даје један оквир. То јесте отежавајуће околности. Уопште не причамо о томе шта су очекивања људи, јавног мњења који ће то гледати, коментарисати, који имају већ изграђен став о лику који ви играте и тако даље“, објашњава саговорник Слађане Томашевић.

Додаје да сама идеја да већ има зацртану мапу лика који треба да тумачи и да неких ствари мора да се придржава, њему даје могућност да изабере шта је то што жели да искористи и узме од тога, а ша је уноси своје.

„Мислим да ту имитација није увек добар пут, зато што просто имитација јесте једно спољно средство. Наравно, ту се увек некако гледа да шминком и маском подсећам на тог човека. Мислим да је то најбоља варијанта. Управо то, да подсећам на тог човека, али да би тај човек био жив лик коме ви верујете и са којим можете да се идентификујете, ви морате да га провучете крој свој емотивни апарат да би он заживео и да би био жив“, истиче Милан Марић на крају гостовања у Београдској хроници.