Портал Новости о РТС-овој серији „Друг Марко“: „Од абаџије до табаџије“

Друг Марко, РТС, 29. коловоза, 22.00

У големој српској продукцији телевизијских серија (произведе их се педесетак годишње) значајан дио заузимају оне повијесне тематике. Популарне су и радо гледане. Ауторски приступи су разноврсни. Гледали смо романтично-носталгичне ногометне нанизанке (од Монтевидео, Бог те видео до старе добре Више од игре), потом фантастично-надреалне уратке (Сенке над Балканом) у којима повијесне сцене служе као база за најмаштовитије надградње, док су у задње вријеме превладале хисторијско-корективне серије – њихови аутори ратују с чињеницама, у судачком доигравању савладавају комунизам и конструирају „бољу прошлост“ Србије (Александар, Равна гора, Црвено и црно). Вансеријски популарне Шотрине серије снимљене по прозама Стевана Сремца (Зона Замфирова, Ивкова слава) глорифицирају пак малограђанску, идиличну слику Србије с гоблена из XIX стољећа и у њима нема политике.

Плашили смо се да би Друг Марко могао спадати у трећу споменуту врсту – рат с прошлошћу – коју власт и продуценти обожавају, али бојазан је била неоправдана. Документарно-играна серија о Александру Леки Ранковићу („Марку“) полази од повијесних чињеница и не залази у сфере licentia poetica. У првој епизоди видјели смо како је младић из обитељи која је у значајној мјери изгинула у Првом свјетском рату из унутрашњости Србије дошао у Београд, на абаџијски занат (абаџије су кројачи који шију народна одијела). Преживљавајући с осам динара дневно (довољно за доручак и ручак, не и за вечеру), млади се Ранковић попут многих оријентирао према комунизму, па на властитој кожи упознао методе чувених београдских полицајаца из антикомунистичког одсјека – садиста који и данас изазивају језу: Бећаревића, Космајца, Драгог Јовановића и других.

У тој атмосфери (незаситна буржоазија, брутална полиција, корумпирани двор, тисуће ратних инвалида који просе по цестама) чак су се и тврдокорни српски националисти попут Мустафе Голубића окренули комунизму, док је Ранковић постао агитатор већ у младости. Хрватски суговорници у Другу Марку (103-годишњи генерал Иван Мишковић Брк, Хрвоје Класић, Дејан Јовић, Твртко Јаковина) дају наслутити да намјере аутора не садрже тенденцију, ову или ону, већ је циљ постизање уравнотежене слике о важној, контроверзној повијесној особи, која је живјела за идеале комунизма и југославенства, а завршила – бизарном игром судбине – као икона српства, с протестним спроводом, највећим догађајем који је Београд видио након Титове смрти. Александар Ранковић био је титоист, аскет, правовјерни комунист, чврсторукаш, наивац, поштен човјек, свашта је био, али није имао превише разумијевања за етничку шароликост Југославије и „федерирање федерације“, био је централист.

У својим дневницима Добрица Ћосић описује како га је неки Словенац (Кардељ или Видмар) шездесетих упитао: „Сви ми Словенци знамо српски, а колико вас Срба зна словенски?“ То је важно питање. Између двију република с временом се све више ширио економски, политички и цивилизацијски јаз, који је концем осамдесетих кулминирао санкцијама које је Србија завела Словенији. Свака је република предводила свој конвој. На слици Миће Поповића Тајна вечера из 1989. видимо скупину Срба, већина са солидним, густим брадама и под шајкачама – благо речено, то су десничари – а средишње је мјесто, резервирано за Спаситеља, празно. У потрази за особом која ће попунити ту празну столицу, пријестоље Вожда, све се одиграва као комедија забуне – абаџија који је постао табаџија постаје фантом слободе, Југославен постаје икона српства, удбаш постаје либерал. Ранковић је постао велики Србин зато и само зато што су га уклонили Тито и Кардељ.

Једнопартијски социјализам у Србији је пао задњи само зато што се у Партију угнијездио слијепи путник, корозивни елемент, национализам, који је надирао са свих страна. Продор национализма олакшао је асиметрични крој федерације, у којој је једино Србија имала покрајине, на чијим је границама престајао њен суверенитет. Има ли се на уму дјеловање већине угледних чланова Академије, међу којима на десет националиста долази један либерал, као и других интелектуалаца (Политика, Политика еxпресс, Дуга, НИН), није чудно да се Србија заљубила у Милошевића, национал-комуниста који је народ повео на Голготу с које ни данас не силази. И није загонетка зашто је народ на тај пут отишао, него зашто с њега не силази ни након 30 и кусур година. Имају ли аутори снаге испричати и ту причу, на маргинама живота друга Марка?

Видјет ћемо како ће се серија распетљати до задње епизоде. Нарочито ће важно бити раздобље од 1959. до 1966, када се помаља сукоб Словеније и Србије, југославенског сјевера и југа, истока и запада, централизма и (кон)федерализма, и наравно, 1966. година, с гласовитим Бријунским пленумом и афером „прислушкивања“. Прва епизода заслужује препоруку – серију вриједи гледати. Продуцентица је Данка Милошевић, режисер Недељко Ковачић (аутор одличне Вере, већ смо је хвалили на овим страницама), сценарист Светко Ковач. Наратор је глумац Тихомир Станић. Прву епизоду гледало је 700.000 људи, била је то најгледанија емисија тог дана у Србији. Чекамо наставке, ћераћемо се још.

Сан снова, РТЛ, 30. коловоза, 20.15

Погледали смо прве четири епизоде громогласно најављиване серије Сан снова – и нисмо остали разочарани! Садржај је мрачни предмет жеља: суживот ногометаша и манекенке. Ногометаш пред којим стоји звјездана, новцем нафутрана будућност, тешко се озлиједи и каријера му је готова. Искварена, грабежљива, бескрупулозна, манекенка га оставља и тражи своје. На маргинама тог двојца видимо фудбалерову обитељ, менаджера, загребачку елиту, црквењаке... Формула опасно вуче према опћим мјестима. Дојмови након одгледаних епизода? Сценариј добар, прича се лако прати, ликови су довршени – духовитост иде знатно изнад наших стандарда (Владо Булић један је од троје аутора, уз Мирну Миличић и Горана Рукавину, то је јамство доброг сценарија). Неки су глумци мало преегзалтирани (Жарко Радић, Арија Ризвић), но кључни су актери (досад непознати Марко Браић, препознати Франо Ласић и свима познати Емир Хаџихафизбеговић који, чини се, врло креативно чита сценариј) на висини задатка у серији која има 160 епизода и најављена је као највећа на овим просторима икад. За коначан суд погледат ћемо још коју епизоду – најављена је и Нивес Целзијус, ваљда у некој cameo улози – али звучи обећавајуће!

Лабиринт, ХРТ, 31. коловоза, 18.04

У одличном Лабиринту – једној од оних емисија које су таласале па су гурнуте под тепих – чули смо двије поучне приче. Прву је испричао угледни архитект који се успротивио некретнинском бизнису у Истри (изградња голф игралишта) па је, у жару дискусије, локалног челника описао као „жохара“ (те животињице раде у тами, када угледају свјетлост бјеже). Челник га је тужио и добио па се архитект (с дипломом МИТ-а, предавао на низу америчких и западних свеучилишта) наплаћао казни, али је тјерао правду и дошао до Стразбура... Другом човјеку, чију смо причу чули, пијани је загребачки богатун, пролазећи кроз црвено, усмртио 22-годишњег сина, но суд је више уважавао социјални статус кривца (тако хрватски) него недјело, па му је досудио ниску казну, а за оца устврдио да није ништа изгубио. Очајан, због понижења, не због мале казне – ниједна казна не може му вратити сина – и овај се човјек запутио на страни суд, у Хаг. Оба су добила правду, на међународној инстанци. Овакве су емисије – новинарка Сања Миклеушевић Павић, уредница Јагода Басталић – заправо школа грађанског одгоја и треба их давати на Првом програму, у prime time-у који је, има томе охохо година, загушен забавним садржајима.

Текст „Од абаџије до табаџије“ Бориса Рашете, који је објавио Портал Новости, преносимо у целости.