Флашароши – лево Винчанска култура, десно једна од највећих европских депонија

Немања Војиновић желео је да укаже на феномен да се у области археолошког налазишта Винчанске цивилизације, налази и једна од највећих депонија у Европи. Дугометражни документарни филм „Флашароши“ креће на турнеју по јесењим филмским фестивалима.

Рад на дугометражном документарцу Флашароши, Немања Војиновић је почео од идеје да укаже на парадокс да на археолошком налазишту древне Винчанске цивилизације, постоји једна од највећих депонија у Европи.

Упознавши људе који су радили и живели на депонији Винча, сакупљали пластичне флаше, како то понекад бива, отишао у другом правцу, а рад на њему трајао је седам година.

„Када одете на депонију, окренете се и видите 200 сакупљача око себе и град, хаотичан систем, али опет неки систем и ти неки визуали са хиљадама галебова, машина, људи… То ме привукло да одем у страну и да снимим филм о људима и тако су настали Флашароши“, објашњава редитељ филма Немања Војиновић.

Флашароши нас воде кроз последње дане сакупљача пластичних флаша на депонији, пред њену приватизацију и модернизацију, која је за њих значила и губитак посла. Упознајемо се са свакодневицом ових људи, сазнајемо шта воле, како проводе слободно време, на пример, један од њих је филмофил.

„Бавимо се ми и екологијом и самом депонијом, међутим, то није у првом плану. Нисмо хтели да ђубретом, екологијом, критиком конзумеризма, да будемо прст у око, него смо се фокусирали на карактере, на људе, на дубину људи да покажемо да ту има и нешто више“, истакао је редитељ.

Ова српско-словеначка копродукција жанровски је дефинисана као документрани вестрен.

„У свим тим вестерн филмовима, почевши од Пекинпоа или Серђа Леонеа, који је био и инспирација за овај (филм), постоји вестерн где технологија долази и просто руши и склања неку цивилизацију која је тренутно ту. Нама приватизација депоније је тај вестерн моменат који руши наше карактере и нашу цивилизацију флашароша са винчанске депоније“, поручује Војиновић.

Флашароши, након што су добили Срце Сарајева за најбољи документарни филм на Сарајево филм фестивалу, настављају фестивалски живот широм света. У Београду их гледамо на јесен када је српска фестивалска премијера, а аутори се надају и биоскопској дистрибуцији.