Проф. Милашиновић: Филм „Ланчана реакција“ се разликује од моје књиге, али има исту суштину

Професор Милашиновић напомиње да су он и редитељ филма Драган Бјелогрлић били на истом трагу, односно да су обојица препознали да је хуманост коју су показали Французи, те 1958. године, према нашим озраченим научницима, који су добили радијациону болест, потпуно изванредна, потпуно неочекивана, поготово за оно време.

„Оно је било зло време као што и данас време зло, али то је време Гвоздене завесе, подељености Истока и Запада. И сад замислите неке научнике који долазе из неке социјалистичке Југославије у Француску, на Запад“, додаје професор.

Kњижевност и филм, наравно, имају своју повезаност, али филмски језик је другачији, у филму то мора глумац да донесе преко свог лица, своје глуме, сцена такође. Поред тога, напомиње др Милашиновић, у књижевности постоји комфор времена. У филму то мора све бити кратко, време је веома себично. И због тога су законитости другачије. Управо зато филм Ланчана реакција и Случај Винча имају своје сличности и своје разлике.

Професор Милашиновић истиче и да снимање филма по његовој књизи није била његова идеја и да се то догодило случајно.

„Kажу да постоји неки бог књижевности који кад се књига направи она више не припада писцу него том богу књижевности. Онда он одређује шта ће с њом да буде у будућности. И ја мислим да је тако најбоље. Препустити књигу њеној судбини, а она се догађа. Kњиге се не пишу за једно време, за једну генерацију, за постојећу генерацију, него за будућа времена. Никад се не зна кад ће неко прочитати, кад ће у њој уживати или ће је презрети, или ће у њој наћи нешто ново и добро. Или доћи на идеју да сними филм по њој као сада, закључује проф. др Горан Милашиновић.