Зашто је филм „Папин егзорциста“ узбуркао Ватикан

И пре него што је стигао у биоскопске сале у Италији, филм Папин егзорциста изазвао је негодовање Међународног удружења егзорциста, одакле су поручили јавности да филм спада у категорију сплатера тј. оних филмова који за циљ имају изазивање нездравих емоција, ширење анксиозности и страха, као и убеђење да је егзорцизам монструозан феномен, што заправо није истина.

Додали су и да је овом филму протагониста сам ђаво, кога је јако тешко савладати, што је „потпуно супротно ономе што се заиста дешава у стварном животу“. Фабио Маркесе Рагона је новинар који већ двадесет година прати дешавања у Ватикану и неколико пута је интервјуисао како оца Аморта тако и самог папу Фрању.

„Случајеви у којима заиста можемо да говоримо о запоседнутости ђаволом су заиста ретки, два до три посто. Многи се обраћају егзорцистима јер имају потребу да их неко саслуша и утеши, док остали имају психичке проблеме", рекао је Рагона.

Оно што видимо у филмовима је производ маште, објашњава он, јер се реалност разликује од специјалних ефеката, реч је о уметничкој слободи. Овај филм у трејлеру каже да је инспирисан оцем Амортом и његовим књигама, али у филму се само користи његово име, све остало је другачије, у филму је он жртва ђавола, али он никада није био запоседнут, тумачи овај новинар.

Отац Аморт, који је главни лик у најновијем филму Расела Kроуа, у многим интервјуима изјавио је да му се обратило на десетине хиљада људи, али да је он у читавој каријери урадио можда стотинак правих егзорцизама.

Неки су трајали три-четири минута, неки неколико сати, а неки, мада врло ретко, годинама. Подвукао је да се људи често, због освете и беса, обраћају онима који се баве окултним радњама повезаним са сатаном, те често за велики новац доводе те људе у додир за злом.

„Тек када кренем са егзорцизмом, могу да будем сигуран да је у људима њима ђаво јер се манифестује на разне начине: агресивни су, шутирају, пљују предмете који се материјализују у њиховим устима, говоре неприродним гласом и на разним језицима“, изјавио је отац Аморт.

У својој најновијој књизи „Егзорцисти против сатане – лицем у лице са демоном“, Фабио Арагона објављује и до сада необјављен интервју с папом, с којим је разговарао о овој теми, као и оно што га је сам отац Аморт замолио да пренесе јавности.

Објашњава и шта је заправо егзорцизам, како се препознаје, и како је изгледало његово искуство као посматрача у једном таквом ритуалу.

Новинар Рагона је испричао да егзорцизам могу да практикују само свештеници које одреди епископ пратећи одређени ритуал. Папа је Рагону рекао да никада није урадио ниједан егзорцизам. Пре сваког егзорцизма, читав тим лекара, психолога и психијатара прегледа особу и тек кад утврде да је здрава, прелази се на егзорцизам.

Ако једна особа има одбојност према свему што је свето, молитва код те особе изазива агресију; ако када види крст или статуу Мајке Божје, почне да показује мржњу према Исусу и свецима, а додир ових предмета му изазива бол, ако му је мучно да уђе у цркву и прати литургију, то су јасни знаци за егзорцисту.

Рагона каже да је био врло скептичан и баш зато га је један свештеник позвао да присуствује истеривању ђавола из једног врло слабог, сићушног момка кога је неколико људи морало да држи јер је добио надљудску снагу док се његов глас потпуно трансформисао, звучао је као да неколико људи истовремено говори из њега.

"Остао сам без текста јер једно је видети то на екранима, нешто сасвим друго бити сведок томе. Али ко се моли и следи пут цркве, биће спасен, молитва и Исус су ти који ослобађају, нико други“, испричао је новинар Рагона.

Порука Међународног удружења егзорциста јесте да филмови попут Папиног егзорцисте стављају самог ђавола у центар дешавања, сврставају се у хорор, гротескно и са специјалним ефектима се бавећи темом патње људи који су заиста жртве демонских акција.

Како кажу, порука би требало да буде да је молитва јака, да никада не треба доводити у сумњу то ко је заиста непријатељ: ђаво или црква, или како сам Расел Kроу каже:

„Да бисмо се изборили са грехом, потребно је да опростимо себи и признамо сопствене грешке, а то је оно што је најтеже.“