Ештон: Надрилекар може да угрози живот, али штета стручног монструма је експоненцијално већа

– Све зависи кога сматрате „заиста кредибилним научником“. Недостатак правне регулативе заиста ствара прилике за преваранте и надрилекаре, али исто тако омогућује и људима који знају шта раде да раде ствари које су биоетички или морално неприхватљиве. Они мене брину. Надрилекар може да угрози живот појединца, али штета коју може нанету стручни монструм је експоненцијално већа.

Ваша проза је канонска научна фантастика – бави се научним достигнућима која су сада немогућа или тренутно недостижна и начином како то учиче на човечанство. Да ли осећате да технички напредак у истом темпу утиче на промену човековог духа и да ли ту промену видите као еволуцију и нешто корисно?

– Сматрам да нема никакве сумње да су технолошка унапређења из протеклих десет хиљада година донела огромну чисту корист човечанству. Ми сада водимо квалитетније и дуже животе него икада у историји. Да ли ће се тај тренд наставити? Нема гаранција, наравно, али ја сам по природи оптимиста. Истрајавам у уверењу да ће живот моје деце бити бољи него мој, и да ће животи њихове деце бити бољи од њихових. 

Ваш први екранизован роман је Mickey7, бриљантан научнофантастични трилер који је узео да ради славни корејски редитељ Бонг Џун-Хо. То је заиста пројекат највишег педигреа и један од филмова који се у следеће две године очекују са највећим нестрпљењем. Да ли сте пре овога имали нека искуства са филмским продуцентима и да ли су Ваше приче и романи откупљивани?

– Било је неких разговора да се прода опција за мој први роман, Three Days in April, али на крају од тога није било ништа. Mickey7 је моје прво дело које је пошло тим путем..

Ваш роман Mickey7 откупио је студио Ворнер и Бонг Џун-хо пре него што је објављен. То је свакако помогло видљивости романа, али је утицало и на пријем романа. Да ли сматрате да је откуп рукописа пре изласка књиге повољан за сам роман и његово класично издање? Да ли сматрате да би роман био другачије примљен да је редослед потеза био другачији?

– Немогуће је поновити експеримент и видети како би ствари ишле без опције за филм, али тешко ми је да поверујем да би роман доживео и приближан успех да се Ворнер релативно рано није укључио. Не мислим да је нужно добра ствар што смо толико наше културе препустили филму и телевизији, али ту смо где смо, и сигуран сам да ми је то што сам имао уговор о опцији отворило многа врата мом агента која би иначе остала затворена.

Наслов књиге је Mickey7 а наслов филма је Mickey17. Чини ми се да можемо претпоставити како је дошло до промене наслова. Да ли то значи да је Бонг драстично изменио Ваш роман? Како је текла сарадња и колико сте били укључени у процес?

– Моја укљученост у рад на сценарију је била минимална. Имао сам дуг позив са Бонгом када се по први пут укључио у пројекат почетком 2020. године, и тада смо разговарали о књизи, детаљима, о ликовима и неким чвориштима у заплету, како сам видео поједине сцене итд. После тога, нисам чуо ништа о сценарију све док на крају нисам добио прилику да га прочитам прошле јесени, када је снимање већ почело. Морам да кажем, веома сам задовољан како је све испало. Има одређених разлика између романа и филма, али мислим да се допуњавају и филм ће бити убитачан.

Бонг Џун-Хо је и сам кренуо као писац и још увек пише своје филмове. Да ли сте осетили одређено разумевањем као писац са редитељем чији су корени такође у писању?

– Из комуникације са њим, стекао сам утисак да Бонг и ја видимо свет на веома сличан начин у многим областима. Слутим да је баш то разлог што је одабрао да управо ову књигу ради као свој први пост-оскаровски пројекат.

Да ли сте гледали раније Бонгове филмове и који Вам је омиљени?

– Дуго времена сам велики обожавалац Бонговог рада. Паразит је ремек-дело, очигледно али мој лични фаворит је Окџа. То је бриљантан филм који се дотиче неких тема којим сам се бавио у роману Mickey7, и делује ми да Окџа није добио пажњу коју заслужује.

Вашу прву екранизацију радио је тренутно најактуелнији редитељ. Који су Ваши омиљени редитељи и са којим бисте желели да сарађујете?

– Знам. Размишљао сам да ли да пробам и да фолирам у овом одговору, али истина је да углавном не обраћам нарочиту пажњу на то ко режира, па немам шта да кажем.

Mickey7 започиње серију романа и идућег месеца излази следећи том Antimatter Blues. Свет Микија Барнса делује као веома богат извор инспирације. Ово је Ваша прва серија романа и сви остали које сте писали били су самостална дела. Да ли сте видели Mickey7 као зачетника серије романа када сте га написали и када сте тачно схватили да у тој причи има потенцијала за више од једне књиге?

– Ово је осетљиво питање. Све што пишем гледам да стоји само за себе, али у исто време остављам мале приповедачке отворе на крају да дозволим проширење приче ако се то касније испостави као добра идеја. Осим ако немате неку гигантску фанбазу одраније која ће да смаже све што напишете, а ја то нажалост немам, веома је ризично лансирати нову серију романа ако не знате како ће се први роман продати. Ако се не прода добро, велике су шансе да ће издавач угасити серију пре завршетка.

Mickey7 је паметан научнофантастични роман. Напет је као трилер. Али изнад свега изузетно је духовит као и остатак Вашег опуса. Како се сналазите у том ходу по жици где песимистичке визије света и биоетику чините смешним?

– Чини ми се да велики део мог рада чине песимистичке визије света пуног смешних људи. Хумор је тако важан део начина са којим се носимо са емоционално и физички застрашујућим стварима, да то желим да осликам у својим књигама.

Да ли је сценарио за Mickey17 и сам филм утицао на то како ће бити обликован Antimatter Blues? Да ли су неке промене света у ком се дешава Mickey7 изведене у филму видљиве у следећем роману?

– Не, распоред рада ми то није дозволио. Antimatter Blues је већ био на путу до штампара када сам први пут видео сценарио за филм.

Mickey17 је био један од најпожељнијих пројеката међу холивудским звездама када је најављен. На крају је Роберт Петинсон, на ког студио Ворнер озбиљно рачуна, добио главну улогу. Да ли сте неке ликове видели другачије када сте их писали у односу на глумце који их играју?

– Мики дефинитивно није изгледао као Роберт Петинсон у мојој глави. Наоми Еки је с друге стране јако близу онога како сам видео јунакињу Нашу.

Да ли мислите да научна фантастика доприноси свету науке и мотивише младе људе да јој се посвете?

– Па, научна фантастика је свакако помогла да се ја одлучим за науку и постанем научник. Тако да, можда?

Да ли Вам се чини да је научна фантастика утицала и на многе антинаучне покрете који су ту и заиста експлоатишу страх од науке и непознатог? Да ли мислите да писци научне фантастике имају посебну одговорност да поведу рачуна о тим питањима како би предупредили злоупотребу свог рада?

– Не баш. Можда ласкам себи, али чини ми се да екипа која тврди да ће од вакцине да вам експлодира глава не чита много ни иначе, а нарочито не научну фантастику. Моје лично мишљење је да писци научне фантастике имају обавезу да буду забавни и да покрену људе да се замисле над нечим о чему иначе не би мислили. Све даље од тога није наша дужност.

Какав ће бити утицај ковида на научну заједницу? Једно време су научници били на бранику ове борбе и јавност се изнова заинтересовала за области науке које имају везе са тим, али су се нашли и под ударом те анти-научне заједнице. Сад кад се све слегло, а надам се да смо близу тога кад је реч о ковиду, како Ви гледате на положај науке у друштву?

– Ово може бити непопуларно мишљење, али после пар година, мислим да ковид скоро да ништа није променио. Већина људи који су нападали научнике око ковид мера чинили су то из политичких разлога. Они су имали нешто друго што их је мучило пре ковида, а онда кад ово умине, наћи ће нешто друго чиме ће се оптеретити.

Ко су Ваши омиљени писци? Који писци су највише утицали на Ваш стил?

– Не набрајам их по реду – Курт Вонегат, Елис Шелдон, Џорџ Р.Р. Мартин и то старије ствари – Нисам фан Саге леда и ватре, Дејвид Брин, Ен Леки, Џон Скалзи, Октавија Батлер, Вернон Винџ, Џон Ворли и Ти Џеј Клун.

Написали сте књигу која ће по свој прилици бити блокбастер и важан филм славног редитеља. Да ли смо близу таквог успеха у Вашем научном раду?

– Хa! Не, у свету науке ја сам прилично мали шраф у једној великој машини. Учествовао сам у неким великим научним пробојима и надам се да ћу с тим и наставити, али као мали део огромног тима.

Завршно питање. Године 2050, кад је реч о Вашем научном пољу, како ће свет изгледати и наравно, који брај ће стајати уз Микијево име на корицама књига?

– Наравно, волео бих када бих могао да кажем да ће смрт од канцера бити ствар прошлости у 2050. години, али не верујем да је то извесно. Оно у шта верујем је да ћемо кад се присетимо како се лечио канцер данас – пре свега мислим на зрачење и хемотерапију – стресати на исти начин као кад нам данас неко каже да су се људи лечили пуштањем крви и пијавицама.

Крећемо се ка парадигми да ће се канцер лечити манипулацијом пацијентовог адаптивног имунског система, и мислим да ће у будућности то омогућити лечење са мање нус-ефеката и већим процентом успешности.

Кад је реч о Микију, ако о њему будем писао за 27 година, надам се да ће неко узети да ме утуче. Он је сјајан лик, али желим да верујем да имам још неке ствари о којима бих говорио.